Српско национално
буђење и ослобађање од Османског царства трајало је читав деветнаести век.
Последњи корак који је Србија начинила на том путу било је ослобођење свих
крајева насељених Србима. Исте тежње према својим сународницима гајили су и
остали балкански народи, што их је, упркос међусобним несугласицама, навело на
зближавање ради остварења заједничког циља. Низом билатералних политичких и
војних споразума Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска су 1912. године дефинисале
и ускладиле своје ратне планове и циљеве у предстојећем рату. Повод који су
балкански савезници искористили за објаву рата био је тежак положај хришћанских
балканских народа у Османском царству.
Мобилизација
војске у Србији почела је 30. септембра и трајала је свега 6 дана. Ентузијазам
становништва понесеног идејом коначног ослобођења резултирао је огромним одзивом.
На крају мобилизације Србија је под оружјем имала 356.000 војника, од чега
286.000 првог и другог позива, те преко 20.000 добровољаца.
Рат Османском
царству прва је објавила Црна Гора 8. октобра, затим Србија и Бугарска 17. и
Грчка 19. октобра. Последња етапа у борби за ослобођење Балкана је почела.
План напада
српске Врховне команде, био је предмет дугогодишњих расправа и планирања, а
предвиђао је напредовање српске 1. армије на главном правцу дејства –
јужноморавском правцу – преко Куманова ка Овчем Пољу и Скопљу. На левом крилу
српског распореда на криволачко-брегалничком правцу имала је дејствовати 2.
армија док је 3. армија на косовском правцу линијом Топлица – Приштина – Скопље
штитила десни бок главнине српских снага. Ибарска војска имала је за циљ
ослобађање Рашке и Новог Пазара, док је Јаворској бригади намењено дејство
према граници са Босном односно ка Сјеници и Пљевљима. На вардарско-косовском
ратишту предвиђено је ангажовање већине српских снага са задатком да униште
османску Вардарску армију.
Након борби на
граници у којима су јединице 3. армије разбиле главнину османских трупа, Косово
и Метохија су убрзо били ослобођени. Трећа армија је ослободила Приштину 22.
октобра и наставила кретање на југ према Овчем Пољу. У исто време јединице Ибарске
војске и Јаворске бригаде су без већег отпора ослободиле Рашку област и делове
Метохије.
КУМАНОВСКА БИТКА
Намера српске
врховне команде била је да све три армије истовремено крену у напад на османске
снаге које су очекиване на Овчем Пољу. Обзиром да је 3. армија у самом почетку
каснила на свој положај, а 2. армија била позиционирана релативно далеко на
правцу Страцин – Кратово, 1. армија се нашла усамљена код Куманова. Ову
неповољну околност искористиле су трупе Вардарске армије и изненада напале
српске јединице 23. октобра отпочевши Кумановску битку. Ова битка, испоставило
се, била је пресудни моменат у рату. Иако у изузетно тешкој ситуацији, српска
1. армија, захваљујући пре свега храбрости и пожртвованости војника и официра,
успела је да одоли нападу и нанесе противнику велике губитке. Првог дана битке
најжешћа борба вођена је на Сртевици где су четнички одред мајора Војина
Поповића - војводе Вука и 7. пешадијски пук одолели нападу далеко бројнијег и
јачег непријатеља. Заузимањем Зебрњака, половином другог дана, српске јединице
су потпуно разбиле османски распоред и натерале их на повлачење. Услед
недостатка правих информација српска Врховна команда није одмах схватила значај
ове победе те није искористила све могућности за још одлучнији ударац поклеклој
Вардарској армији.
текст преузет са сајта Војног музеја
Нема коментара:
Постави коментар