Укупно приказа странице

Translate

word clok

word clok

четвртак, 04. октобар 2012.

Гардисти уз ковчег кнеза Павла


Посмртни остаци Кнеза Павла, Књегиње Олге и Кнежевића Николе јуче ујутру су транспортним возилом погребног завода из Лозане кренули ка Београду. Принцеза Јелисавета, ћерка Кнеза Павла, очекује да ће посмртни остаци њених најмилијих стићи данас на гранични прелаз Батровце.Возило ће на граници сачекати Принцеза Јелисавета и њена ћерка Катарина Оксемберг.
Према владином протоколу, предвиђено је да ковчези са посмртним остацима Карађорђевића у Саборну цркву стигну у 17:45 сати.
Гардисти Војске Србије унеће у цркву ковчег Кнеза Павла, док ће младићи у народним ношњама, унети ковчег Књегиње Олге и Кнежевића Николе. Војни оркестар ће свирати химну ,,Боже правде''. Испред цркве посмртне остатке дочекаће председник Србије и патријарх.
После вечерњег богослужења у Саборној цркви у Београду, његова светост патријарх српски Иринеј служиће вечерас помен Кнезу Павлу, његовој супрузи и сину, уз саслужење свештеника и ђакона Архиепископије београдско-карловачке.
У петак, 5 октобра биће служена света архијерејска литургија у Саборној цркви, а после заамвоне молитве, биће служен парастос. У поподневним сатима посмртни остаци ће бити пренети у цркву Светог Ђорђа на Опленцу.
У суботу, 6 октобра 2012 године, у храму Светог Георгија на Опленцу, биће служена света литургија, а затим ће посмртни остаци Кнеза Павла Карађорђевића, Књегиње Олге и Кнежевића Николе бити похрањени у крипти цркве на Опленцу.
Извор из дневног листа Политика




Почивајте у заслуженом миру са вашим славним прецима у светлости Онога који је победио смрт!

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа Митрополије аустралијско-новозеландске г. Иринеја изговорена 6. октобра 2012. године приликом похрањивања посмртних остатака Кнеза српског Павла Карађорђевића, његове супруге Кнегиње Олге и сина им Кнеза Николе на Опленцу
 
У име Оца и Сина и Светога Духа!

Очекујемо те и ноћас у бешавној долами,
везеној концем нераскидивим
и на трону блаженом да разнето сакупиш.
Све оно што су похарали и понели
са ђубришта ускрсли глодари и авети
и у своје меандре злато заточили
да се не види пред људима.

A шта би у ноћи блистало пред човекако не мошти мржњом неугасиве
и державом крштене и руком која вечити. А вечите се они који на одру не умиру и они који трпе туђину да би се вратили у слави.

А слава се од Бога не купује
нити је има у џаковима светске прелести
и панађур је варошки не познаје као податну.
Јер се од Бога дарује онима
који ангели нису постали
ради светих дела међ људима.

Очекујемо те и ноћас у достојанству мученика
и са ватром коју си добио
када си се представио Ономе
који нас све очекује у слави или срамоти,
до наших је дела, ваистину!

А ваистину, над земљом твојом и мојом,
Сунце је распалило огњем и мачем,
као да Господ заповеда и смрт и живот свима,
да би светога познали.
Баш као да нам ти долазиш, страдални кнеже!

(презвитер Бошко Маринков)


И ваистину сванула је зора над земљом нашом рађајући са собом сунце правде и слободе! Нови дан над прастарим поднебљем у коме је истина поново заблистала да би се разнето сакупило и вратило у слави!

Добро нам дошао страдални Кнеже! Благочестиви и велики Кнеже српски! Верни Кнеже намесниче! Часни сине дичних јунака и славни потомче Краљевског дома Карађорђевића!

Кнегињо Олга, мила кћерко грчког и данског Краљевског дома и великог руског Царског дома Романова, добро дошла поред свог вољеног супруга и нашег Кнеза, да би нас поново озарила благодатношћу своје лепоте!

Добро сте нам дошли, заједно са вашим љубљеним сином, Кнежевићем Николом, у вашој и нашој Србији, у напаћеној земљи, која је и сама трпела неправду вашег страховитог изгнанства, те данас и сама васкрсава из мртвога сна, отварајући вама мајчинске груди своје земље да почивате у заслуженом миру са вашим славним прецима, у светлости Онога који је победио смрт!

Вашe Преосвештенствo,
Ваша Краљевска Височанства,
Ваше Превасходствo господине Председниче Србије,
Вашe Екселенције даме и господо министри,
Високоузвишени чланови Владе Србије,
Високоуважени представници дипломатског кора,
уважени господине градоначелиниче Тополе,
Високопреподобни и Високопречасни оци,
поштоване даме и господо,

У овој историјској задужбини породице Дома Карађорђевића, у храму Светога Великомученика Георгија окупили смо се данас, да бисмо сахранили изврсног човека слова и словесности, човека лепоте и уметности, човека културе и истинског ренесансног господина, нашег великог државника, Кнеза Павла Карађорђевића.  Заједно са нашим архијерејима, свештенослужитељима и верницима наше Свете цркве, заједно са његовом породицом и представницима осталих краљевских породица, зајендо са нашом Владом и представницима осталих Влада, заједно са свима вама који љубите род свој и поштујете успомену на Кнеза Павла! Данас, помолили смо се Господу и Спасу нашем Исусу Христу, који је Живот и Васкрсење, за његову племениту душу и за душу његове супруге Кнегиње Олге и сина им Кнеза Николе.

Кнез Павле, праунук славног српског Вожда, био је по свему несвакидашња појава у нашој средини. Рођен од оца Кнеза Арсена Карађорђевића и мајке Кнегиње Ауроре Павловне Демидов ди Сан Донато у Санкт Петербургу, у царској Русији. Преко ње  је водио порекло од славнe племићкe породицe Трубецкој а руски принчеви Трубецкој воде порекло од Рурика, затим од мађарског Краља Беле II Слепог и српског Великог Жупана Уроша Белог из XII. века. Имао је десет година када је први пут видео Србију, а једанаеста му беше када је остао сироче, без мајке. Одгајио га је његов стриц, Краљ Петар I Ослободилац, и гле по правди Божјој поред његвог саркофага беше дочекан у слави, коју је заслужио да почива у миру под сводовима краљевске задужбине.

У Београду је млади Кнез завршио гимназију, а затим је, по сопственој жељи, отишао у Енглеску, да на Оксфорду студира историју и литературу. О њему се говорило да је, заиста, био – изнад маштања субјективних идеалиста – савршен, идеалан и узорити Србин, управо аристократа посвећен лепоти.  А лепота је оквир и неумитна коб идеалног владара, пошто је жива спона, та наша нит, коју имамо са вечношћу; јер, лепота је садашњост, никад јуче нити сутра. И по речима Исидоре Секулић: “Коб лепоте .  . . представља суштински израз бића. . .” А у трагању за изгубљеном лепотом у појмовнику Српства – руковетима, стоји највиши израз лепоте у трагичном. Јер само онај који је искусио лепоту у трагичном, који не издваја из вере њену снагу и страст и не претвара је у просту фасаду, прихватљиву само мудрацима овога света, само он поседује праву племенитост којом спроводи дела истинског ''витеза вере''.

Први светски рат га је омео да одмах заврши факултет, пошто је током рата обавио више дипломатских мисија за Краљевину Србију, а већ 1918, после рата, он успешно окончава студије на Оксфорду и стиче диплому Мaster of Аrts. У Лондону упознаје Принцезу Олгу, кћерку Принца Николе од Грчке и Данске и Велике руске Кнегиње Јелене Владимировне Романов. Мати Принцезе Олге је била кћерка Великог Кнеза Владимира, другог сина Императора све Русије, цара-мученика Александра II. А о Принцези Олги се говорило да је била најлепша принцеза Европе! Венчали су се у Београду, октобра 1923. године. Кум му је био Војвода од Јорка, потоњи енглески Краљ Џорџ VI. Кнегиња Олга му је подарила троје деце: два сина – Кнеза Александра (1924.) и Кнеза Николу (1928.-1954.) и кћер – Кнегињу Јелисавету (1936.), чија неизмерна љубав према свом оцу је задужила историју истином!

Будући од ране младости велики љубитељ лепих уметности, посебно сликарства, Кнез Павле је одмах почео да ради на оснивању свог музеја. И почетком 1929. године, поред Патријаршије српске у Београду, у конаку Кнегиње Љубице, почео је са радом Музеј савремене уметности, изузетно дело овог великог заљубљеника у лепоту. Он и његови пријатељи из Европе, даривали су, прву такву институцију у Срба, многим сликама прослављених уметника. Краљ Александар I га је 1933. године именовао за директора свих музеја Краљевине Југославије.

Већ почетком 1935. године основао је Музеј који је понео његово име (у данашњој згради Председништва Републике). Тај Музеј, најзначајнија институција ове врсте у новијој културној историји српског народа, одмах је постао светски познат и признат је и данас – иако укинут на суров начин (од комунистичке власти одмах по окончању рата) и тренутно непостојећи. Спретно укрстивши уметност српске цивилизације са најбољим што је пружала европска уметност остао је мит, светла успомена, не само Београђана, већ и свих софистицираних европских народа. Са њим је Кнез Павле оставио о себи спомен, као што су то некада чинили најбољи српски владари – Свети Немањићи – градитеља цркава-задужбина, ремек дела српске цивилизације и културе. Довољно је данас само погледати његову колекцију слика у Белом двору, па одмах разумети каквим је укусом за лепо он био обдарен. Дај Боже да се његов музеј поново отвори и да нам буде извор, који ће нас свеукупно водити од лепоте до истине!

На челу државе у коју је Србија уложила све што је имала, у најбурнијем периоду новије европске историје, налазио се принц-мецена лепих уметности, истински племић кога је Јован Дучић упоредио са славним фирентинским ренесансним Медичима. А свакако се може упоредити са достојевскијевим енигматичним христоликим Књазом Мушкином, који као Онај Невини који је страдао за све, те свима нама кроз векове поставља питање младог нихилисте Иполита: “Да ли је истина, књаже, да си једном рекао да ће ‘лепота’ спасти свет? . . . Каква ће лепота спасити свет?” И једина лепота која може да спасе свет је она која се разликује од свега што је површно и у коме једино патња може објаснити уникатности креативног генија.

Напрасно се десила она трагична смрт његовог брата од стрица, витешког Краља Александра I у Марсеју, 9. октобра 1934. године. И Кнез Павле постаје први Намесник младоме наследнику престола, Краљу Петру II. Преузимајући ову одговорну дужност, дао је заклетву да ће очувати Краљевину до пунолетства Петровог, а ратни вихори су се муњевито сабирали као црни облаци изнад готово неодрживе државе.

И, на његова плећа, одмах се свалила велика одговорност: очување целовите државе, као и мирења свих оних антагонизама који су избили на површину стварањем нове државе. На унутрашњем плану имао се суочити са разнобојном политиком и незадовољствима политичара, а у спољним пословима са све већим слабљењем савезника. Дубоко свестан својих одговорности, све напоре је улагао како би постигао скоро немогућу равнотежу у спољном и унутрашњом животу. Био је вешт и способан дипломата под најкомпликованијим околностима у којим су многи одбацивали политику као уметности, могућег зарад тобожњих узвишених циљева. Зато је и сам у то време записао: “Моје једино упориште је уметност и она ми надокнађује многе ствари”.

У немиру почетних вихора Другог светског рата, на основу чињеница и логичког размишљања, увидео је Кнез намесник да Краљевина Југославија мора сама, без ичије помоћи, да уреди своје односе са претећим светским силама. Кнез Павле је био дубоко свестан да њему лично прети велика опасност. Али знао је да се жртвује за узвишенију ствар. Био је супериорна личност. Сећао се страдања нашег народа у току Првог светског рата и по сваку цену желео је да избегне нове голготе. Расло је његово убеђење да нема обзира преко којих не би требало прећи за спас своје државе и народа да би се избегло још једно, незапамћено страдање. И он, као одани државни поглавар, определио се за мир свом народу и постао је прва жртва неизбежног бремена своје трагичне епохе.

По свом хапшењу, присутном војном свештенику Кнез је рекао: “Јадни Срби, шта ће с њима бити?” Авај, Кнеже! Са становништва оног тешког тренутнка у коме си деловао и са дистанце од седам деценија био си у праву! Опрости нам! Јер “страшне године oкупације”, по речима Ловета Едвардса изговорене једну деценију касније у прилог кнежеве политике (BBC радио, 27. марта 1951.), “могле су да испадну другачије, ако их већ није било могуће избећи”.

Дато му је четири сата да се спреми за пут. У поноћ, тог судбоносног дана 1941. године, са својом породицом Кнез Павле је напустио престоницу.

Изложен скандалозном третману и незаслужним погрдама, у Грчкој је предат и спроведен у Египат. Затим је читава породица депортована у Кенију. Имали су да буду изоловани, усред џунгле, на обали језера Наиваша. Праунук Карађорђев је тако започео своје дугогодишње изгнанство.

Поживео је до 14. септембра 1976. године и упокојио се у Господу у Америчкој болници, у Неију крај Париза. Дана 12. априла 1954. Кнежев млађи син Никола, у кога је он полагао велику наду, изгубио је живот у аутомобилској несрећи. Кнегиња Олга је преминула 16. октобра 1997. године.

Од њихових изгнаничких гробова у Лозани, где су до недавно почивали, данас након седам деценија испунила се “пуноћа времена” те се велики изгнаник вратио својој Србији. Данас предајемо земне остатке Кнеза Павла, Кнегиње Олге и Кнежевића Николе својој земљи где ће бити сахрањени у породичној гробници; да почивају у миру до оконачања века, у коме се остварује мистична нит која ће спојити лепоту са коначним тихим прагом. Преко тог прага сви ћемо бити позвани да пређемо, тамо где нам се кроз векове отварају Двери Лепоте! Амин!

Нека је вечан спомен блаженопочившем Кнезу Павлу, Кнегињи Олги и Кнежевићу Николи Карађорђевићу!

БОГ ДУШУ ДА ИМ ПРОСТИ!

Извор СПЦ



КРАЉЕВСКА ПОРОДИЦА, ПРЕДСЕДНИК СРБИЈЕ, СРПСКА ЦРКВА И СРПСКИ НАРОД ОДАЛИ ПОШТУ КНЕЗУ ПАВЛУ, КНЕГИЊИ ОЛГИ И КНЕЖЕВИЋУ НИКОЛИ НА ОПЛЕНЦУ

Београд, 6. Октобар 2012. – Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар II, Принцеза Катарина, њихови синови Принц наследник Петар и Принц Филип, Принц Александар (син) и Принцеза Јелисавета (кћерка Кнеза Павла и Кнегиње Олге), остали чланови Краљевске породице Карађорђевића, заједно са Њ.Е. г-дином Томиславом Николићем, председником Србије, Архијерејима и свештенством Српске Православне Цркве, представницима Народне скупштине, Војске Србије, Краљевских кућа из иностранства, многобројним грађанима Србије и Републике Српске, представницима дипломатског кора, одали су данас пошту Њ.К.В. Кнезу Павлу, Кнегињи Олги и Кнежевићу Николи, који су сахрањени у Цркви Светог Ђорђа на Опленцу.

Сандуци са земним остацима Њ.К.В. Кнеза Павла, Кнегиње Олге и Кнежевића Николе, прекривени заставом Србије и заставама са грбом куће Карађорђевића, унети су у Цркву у пратњи почасног одреда гарде Восјке Србије. Заупокојену Литургију и Помен служили су Њихова Преосвештенства Епископ врањски Г. Пахомије и Епископ аустралијско – новозеландски Г. Иринеј, уз саслужење свештенства Епархије шумадијске.

Служби су присуствовали и Њ.К.В. Принц Никола од Грчке, Принц Мајкл од Кента, Принцеза Барбара, Принцеза Линда, Принц Ђорђе, Принц Михајло, Принц Владимир и Принцеза Бригита, г-ђа Катарина Оксенберг и г-дин Николас Балфур (унуци Кнеза Павла и Кнегиње Олге).

После Литургије и Помена положени су венци, а затим су се присутнима обратили Њ.Е. г-дин Томислав Николић, Председник Србије, Његово Преосвештенство Епископ аустралијско – новозеландски Г. Иринеј, Њ.К.В. Принцеза Јелисавета и Њ.К.В. Престолонаследник Александар II.

Председник Србије, Њ.Е. г-дин Томислав Николић је у свом говору истакао да је данас Србија скинула са својих леђа тешко бреме. „У светој српској земљи их сахрањујемо, и коначно ће наћи мир у Цркви коју је саградио Краљ Петар II , истакао је председник.
Њ.К.В. Принцеза Јелисавета, кћерка Кнеза Павла и Кнегиње Олге рекла је да је данас исправљена велика неправда, и залечена велика рана, и захвалила се Председнику Србије Томиславу Николићу што су њени најмилији поново у Србији.