Укупно приказа странице

Translate

word clok

word clok

понедељак, 10. децембар 2012.

ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК АЛЕКСАНДАР НА ЦЕРЕМОНИЈИ ПАЉЕЊА ХАНУКА СВЕЋА








Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II
_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

САОПШТЕЊЕ




Београд, 9. децембар 2012. – Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар присуствовао је вечерас церемонији паљења Ханука свећа у београдској Синагоги.
На церемонији, коју је водио г-дин Исак Асиел, велики рабин Србије, били су присутни и Њ.Е. г-дин Томислав Николић, председник Србије, Муфтија Србијански и Имам београдски, Мухамед еф. Јусуфспахић, Генерални викар Надбискупије Патер Леополд Рохмес, Њ.Е. г-дин Јосеф Леви, амбасадор Израела, Њ.Е. г-дин Лоран Стоквис, амбасадор Холандије, Њ.Е. г-дин Мајкл Давенпорт, амбасадор Уједињеног Краљевства, Њ.Е. г-ђа Мерцедес Руиз Запата, амбасадор Мексика, Њ.Е. г-дин Армандо Варикио, амбасадор Италије и Њ.Е. г-дин Мехмет Кемал Бозај, амбасадор Турске, представници културног и јавног живота Србије и велики број грађана.
Ханука, или фестивал светлости, је осмодневни јеврејски празник у знак сећања на поновно посвећење Светог храма (другог храма) у Јерусалиму.


CROWN PRINCE ALEXANDER AT HANUKKAH CANDLE LIGHTING CELEBRATION

Belgrade, 9 December 2012 – His Royal Highness Crown Prince Alexander attended this evening the Hanukkah candle lighting ceremony at Belgrade Synagogue.
The ceremony, officiated by Mr. Isaac Asiel, Great Rabbi of Serbia, and was also attended by H.E. Mr. Tomislav Nikolic, President of Serbia, Mufti of Serbia, Muhamed ef. Jusufspahic, Pater Leopold Rohmes, H.E. Mr. Yossef Levy, Ambassador of Israel, H.E. Mr. Laurent Louis Stokvis, Ambassador, of the Netherlands, , H.E. Mr. Michael Davenport, Ambassador of the United Kingdom, H.E. Ms. Mette Kjuel Nielsen, Ambassador of Denmark, H.E. Mrs. Mercedes Ruiz Zapata, Ambassador of Mexico, H.E. Mr. Armando Varricchio, Ambassador of Italy, H.E. Mr. Mehmet Kemal Bozay, Ambassador of Turkey as well as many others.
 Hanukkah, also known as the Festival of Lights, is an eight-day Jewish holiday commemorating the rededication of the Holy Temple (the Second Temple) in Jerusalem.



Kraljevski Dvor
Beograd 11040, Srbija
Tel:  +381 11 306 4000
Fax: +381 11 306 4040
Posetite www.dvor.rs

 Public Relations
The Royal Palace
Belgrade 11040,Serbia
Tel: +381 11 306 4000
Fax:+381 11 306 4040
Please visit: www.royal.rs

ДАНАС ЈЕ МЕЂУНАРОДНИ ДАН ЉУДСКИХ ПРАВА








У Свету се данас обележава Дан људских права. Највеће препреке остваривању људских права у Србији су слабе институције са јаким појединцима, премоћ политичке воље над владавином права, бирократија и формализам, оцењује омбудсман Саша Јанковић.

Која људска права постоје?

Људска права су урођена права и једнака су за све људе на свету. Сваки човек има право на њих само на основу свог “бивствовања као човека”, независно од његове појединачне припадности неком народу, независно од тога у шта он верује и независно од његовог пола. Због овог разлога људска права су неотуђива, што значи она увек важе и не могу никоме бити одузета. Њихова најважнија функција је да штите грађанина од државе.
Људска права обухватају много различитих области људског живота. Зато има смисла поделити их у више група:

1: Лична права

Прву групу чине тзв. лична права. У ова права спадају она права која би требала бринути о томе да човек као такав буде заштићен од напада сваке врсте и да његово људско достојанство остане нетакнуто. Пример за то је право на живот, што је основа за сва остала права, и право на слободан развој личности. Какво деловање имају лична права на наш живот, можемо видети и по томе да је и у овом веку, чак и у демократским земљама било дозвољено некога телесно казнити због прекршаја. Само пре десетину година било је чак сасвим нормално, да учитељ своје ученике због лошег понашања кажњава ударцима! Лична права су језгро људских права, њих налазимо у свим документима и каталозима о људским правима.

2: Политичка и цивилна права

Поред личних права другу групу чине политичка и цивилна, односно грађанска права. Она би сваком човеку требала гарантовати несметано учешће у политичком животу у оквиру његове заједнице, без страха да ће због тога бити неоправдано кажњен. На пример, слобода мишљења и слобода штампе овде играју важну улогу, јер се овде огледају ставови људи према њиховој власти и њихово задовољство њом. Међутим, уколико се ови ставови више не могу изрећи без цензуре, онда влада губи право да демократски заступа интересе њених грађана.

3: Социјална и економска права

Социјална и економска права чине следећу групу. Ова права пре свега треба да осигурају да сваки човек буде опскрбљен најмање основним стварима, да би, у најмању руку, могао преживети. Међутим, овим правима припада и право сваког човека на образовање. Ако полазимо од тога да животу достојанственом човека припада нешто више од само „не бити гладан“, онда је неопходно за свакога створити полазну основу, након које би нешто могао постићи.

4: Права треће генерације

Такозвана права треће генерације тек се однедавно убрајају у људска права. С једне стране ова права су права чињеница, које указују на то да људска права нису само пука институција, него да се она развијају и мењају, а са друге стране кроз ова права се препознају нови проблеми који угрожавају право на живот свих људи, те стога требају наћи своје место у каталогу људских права.
Поред права на развој, која би требала помоћи смањењу јаза који влада између беде и богатства широм света, у права треће генерације убрајају се, пре свега, права на заштиту околине. Ова права имају за задатак гаранцију да природни животни простори човека неће бити превише оштећени или чак потпуно уништени. Од Конференције на врху о заштити околине одржане у Риу 1992. године, права као што је људско право на здраву околину све више добијају на значају, посебно код долазећих генерација. Дакле, видимо да људска права нису установљена једном за сва времена, него да су управо довољно флексибилна да реагују на нове изазове као што су то глобални проблеми заштите околине.
Додуше, и права из две задње групе - често називана и "солидарна права"- нису неоспорна. Она се квалитативно разликују од права из прве две групе, која се могу увек и свуда одржати, на шта/што указује и следећи текст:
Од слома комунистичких режима и дискредитације идеја уређења, које су носили, смањиле су се и идеолошки преоштре контраверзе људских права. У први план у светском контексту дошле су контраверзе: Једна додирује питање нових, колективних категорија људских права, а друга проблематику универзалне обавезаности на идеју о људским правима с обзиром на разноликост светских култура. У области прве дискусије представници јужне хемисфере, али и "прогресивни" поборници људских права са севера покушавају убацити тзв. солидарна права у појам људских права. Ту, пре свега, спадају: право на мир, право на развој и право на чисту околину. Премда се ту ради о часним и важним политичким циљевима остало је спорно то, да ли се код ових колективних циљева може радити о једној једнако вредној категорији правних захтева као и код индивидуалних политичких права. Постулативна солидарна права су без изузетака одраз колективних стања и условљавају политичко деловање при чему се мора урачунати и неуспех. Али за филозофију идеје о људским правима било је стално на централном месту то, да људска права морају бити морална и стално правно одржива права сваког појединца која се у свакој држави морају испунити односно, одржати.
[Ludger Kühnhardt, Људска права, заштита мањина и национална држава у КСЗЕ процесу, у: Из политике и новије историје  47/1994, 13ф.]
Утврдили смо да се људска права мењају и прилагођавају. Научни истразивач предувета рата и мира Јохан Галтунг је нашао једну лепу метафору за овај процес:
Можда је овдје једна метафора од помоћи. 10. децембра 1948. године Општа повеља о људским правима, рођена од стране пуне Скупштине Уједињених нација угледала је светлост дана. Резултат одражава јеврејско-хришћанску културу укључујући тенденције те културе, да саму себе  посматра као универзалну. Узмимо ово као једну станицу код једне дуге, а могуће и бесконачне вожње аутобусом. Постоје још и друга таква станица. Нови путници улазе. У аутобусу долази до дијалога. Можда неки путници и изађу. Постоји још више таквих станица и нових повеља (декларација), при чему ове сваки пут одражавају дубљи и шири дијалог цивилизација. Свака култура даје нешто. Свака култура је захвална зато што су друге нешто допринеле. Свака култура осећа: "Ако нешто преузмеш од мене, и ја ћу се понашати одговарајуће". И како се путовање наставља сви ми постижемо успех састављен од искрене универзалности. Од једне универзалности као једног процеса који никад неће стати, а који обухвата све културе.
[Johan Galtung, Људска права - другачије гледана - , Frankfurt/Main 1994., 230ф]

Која је разлика између људских и основних права?
Људска права која су потекла из филозофије у 17. веку нашла своје место у државним Уставима као основна права. У одређеној мери она су преточена у чврсту форму и гарантована грађанима као конкретна основна права. Апстрактни човек - филозоф постао је конкретан грађанин уставотвораца. Основна права имала су функцију заштите грађана од државе и били су централни део владајуће мислилачке школе либерализма.
Дакле, можемо установити да се основна и људска права не разликују садржајно, него да је разлика много већа у формалном подручју. Основна права су права која свака држава гарантује својим грађанима и права која су садржана у Уставима појединих држава. По основу њих грађанин се може обратити суду. Људска права су у извесној мери основна идеја која лежи иза основних права. До средине нашег века у њима се изражавао морални захтев на права дефинисана државним редом, дакле, људска права су природна права. „Општом повељом о људским правима“ путем Уједињених нација филозофска идеја се покушава конкретизовати, а права се покушавају сместити под светска мерила као што је то урађено са основним правима на националном нивоу. Три степена развоја људских права од филозофске идеје преко остварења у основним правима на националном нивоу до покушаја глобалног остварења путем Уједињених нација.

Да ли су људска права и демократија повезани?

Видели смо да се људска права у модерним демократским Уставима прихватају као елементарна основна права. На то се надовезује питање, да ли су демократске структуре неопходни предуслови за реализацију људских права и достојанства човека? Или обрнуто, могло би се поставити питање: да ли је уопште могућа демократска држава без остварења људских права и достојанства човека? Следећи одломак из једне књиге наглашава уску и нераскидиву везу између демократије и људских права:

Људска права, расподела власти и демократија

Квинтесенција политичког просветљења новог времена је јединство људских права, расподеле власти и демократије. Реални учинак људских права претпоставља њихово правно важење, а оно претпоставља расподелу власти. Јер, једино онда када је државни моћник обавезан праву, може бити обавезан и људским правима. Али у систему расподеле власти он је обавезан праву, само ако егзекутивна власт не располаже правом нити га може кршити, само ако је та егзекутивна власт прописана од стране уставотвораца и законодаваца и само ако независне судије надгледају одржање права.

(...) Развој људских права има демократију за претпоставку, наиме слободу народа на самоопредељење својих закона и на јавну контролу сва три облика власти. Тако се затвара круг: Расподела власти и демократија произилазе из идеје људских права и завршавају у њој. Тројство људских права, расподеле власти и демократије чини једно правно-институционално јединство. Политичко остварење тог јединства је услов хуманости и правичности, слободе и достојанства сваког човека. Уколико један од елемената искочи из тог круга, престаје постојање и остала два.
[Martin Krile, Ослобођење и политичко просветљење. Пледоаје за достојанство човека, Freinburg 1980, 42]

Ко надгледа људска права?

На фудбалској утакмици постоје главни судија и два линијска судија, који брину о томе да се правила игре поштују. Наравно, они не могу спречити прекршаје, али главни судија према правилима игре може одредити казну за прекршаје, уколико је приметио њихово извршење. Уколико главни судија превиди неки прекршај, линијски судија му може скренути пажњу на њега, тако да он упркос свом превиду може одредити казну. Да би упозорио главног судију на превид, линијски судија маше својом заставицом. Он сам, дакле, не може одредити казну, његов задатак је да главном судији укаже на прекршај.
Главни судија има тежак задатак. Без обзира на то шта чини у сваком случају није омиљен код једног од два тима и код навијача тог тима. Често је у очима пораженог тима он „дежурни кривац“. Већ током саме игре њему звижде навијачи оба тима.
Наравно, фудбалска утакмица би била најбоља онда када би играчи сами од себе престали правити прекршаје, али је досадашње искуство показало да сами апели за Фаир-Плаy нису довољни.

У каквој вези то стоји са људским правима?

Најбоље би било када би сви људи и државе на свету поштовали основна правила игре, односно, када би се придржавали људских права. Све у свему и овде искуство показује да то, нажалост, није случај. Сами апели за поштивање људских права нису довољни. Због тога нам је – управо како је то случај са фудбалском утакмицом и надгледањем правила игре – у подручју политике потребан судија за надгледање људских права, и то судија којег ће подржавати линијски судија. Ко обавља ове дужности?
Судија су Уједињење нације (United Nations, UN), унија практично свих држава света основана 1945. године. Ова светска организација створена је након страхота Другог светског рата, да би преузела функцију очувања мира и поштовања људских права.
Под окриљем УН-а формулисана су,  и како смо сазнали,  формулишу се правила игре. Године 1948. државе које су заступљене у овој светској организацији усвојиле су „Општу повељу о људским правима“ која се од тада континуисано развија. Све у свему, овим можемо установити, да се УН врло добро сналазе као судија. Наравно, ни Уједињене нације — као ни фудбалски судија — не могу спречити да дође до прекршаја, дакле, да дође до кршења људских права, али могу покушати, колико год је то могуће, да делују против тих прекршаја. Тешкоћа која се појављује при томе је следећа: Уједињене нације не раде са обичним фудбалским играчима, него са сувереним државама. Због тога је УН-у много теже да очува правила игре.
При покушају испуњења свог задатка УН се сусрећу са истим проблемима као и главни судија у току фудбалске утакмице. Доношењем сваке одлуке УН бивају неомиљене код једне од умешаних страна, примају звиждуке углавном од свих и наравно, оне су „дежурни кривац“.
Након што смо сазнали ко је преузео тежак задатак судије, наравно, желимо сазнати ко подржава овог судију. Ко обавља дужност линијских судије, ко УН упозорава на прекршаје, док „маше својом заставицом“?
Ову дужност обављају међународне невладине организације (INGOs = International Non-Govermental Organizations). Оне одржавају мреже заштитника људских права свуда по свету и објављују извештаје о кршењу људских права, који су широм света веома цењени и од којих страхују многе владе. Ове организације користе интернет да би нечисте радње откриле јавности, јер је у мрежи немогућа цензура. Врло интересантне Онлине-понуде најважнијих ИНГОс требало би обавезно погледати.
Дакле, ове ИНГОс упозоравају на прекршаје, то је њихов најважнији задатак. Оне могу ставити владе држава под притисак кад им јавно предоче кршење људских права, али не могу за то одредити никакве санкције. Као и у фудбалу за то је задужен само главни судија, Уједињене нације.
Након што смо сазнали ко обавља дужности главног судије и линијских судија, бацимо кратак поглед, како то изгледа у појединачним случајевима. Како то УН – у сарадњи са ИНГОс које машу заставицама – надгледају људска права?
Међутим, поред ових посебно образованих група и остале институције УН-а баве се људским правима. Пример за то је УНИЦЕФ, у чије подручје деловања спадају права детета, којима ћемо се посебно позабавити.
Због кршења људских права могуће је некога извести пред суд. У случају појединаца за то су задужени посебно основани судови за ратне злочине. Уколико је прекршаје начинила држава, за њих је задужен међународни Трибунал у Ден Хааг-у.
Пошто се у оквиру УН-а налази толико различитих институција које се баве темом људских права, 1993. године уведена је функција Високог комесара за људска права.
Од 1997. године Марy Робинсон је на овој функцији. Њен задатак је да координише рад појединих институција. Осим тога она покушава што више људи и држава убедити у исправност идеје о људским правима. Дакле, у одређеној мери она рекламира људска права. Међутим, она је одговорна, уколико „реклама“ закаже. Она је први партнер за разговор у хитним случајевима кршења људских права. За ту прилику посебно је установљена врућа фаx-линија. 24 сата дневно на број у Швајцарској/Женева/41-22-917-0092 могу се јавити жртве и њихови ближњи да би добили помоћ од УН-а.


Повреде људских права

У приликама које се односе на људска правау Другом светском рату у оквиру Уједињених нација постигнути су  тако велики напреци, да за многе људе на свету људска права данас представљају нешто само по себи разумљиво. Кад такви људи чују о кршењу људских права од муке и тескобе помишљају на „трећи свет“ или на далеке диктатуре. Међутим, кршења људских права нису ограничена нити на континенте, нити на одређене политичке системе, друштвене норме или религије. Готово да не постоји држава у којој се у току једне године не деси нити једно кршење људских права.
Примери различитих врста повреда људских права у различитим земљама. Апартхеид-режим у Јужној Африци убраја се у широм света познате примере кршења људских права.

Шта су и како долази до повреде људских права?

Следећи исечак из једне књиге разуме повреде људских права као злочин над грађанином од стране државе и наводи инструменте који би могли помоћи при спречавању ове посебно тешке форме:
Појам повреде људских права је ништа друго до улепшани израз за најтеже злочине које држава врши над грађанином. Повреде људских права као злочини који се врше по налогу, са одобрењем, односно трпљењем или под заштитом владе угрожавају у највећој мери унутрашњи, као и спољнии мир сваке државе. Показало се да је због контроле монопола власти државе путем поделе власти на легислативну, егзекутивну и јудикативну као и путем слободних, општих и тајних избора који се периодично понављају створен један прикладан правно-државни инструмент. Државе у којима влада диктатура не познају овај инструмент, оне баш због тога повређују људска права и представљају генерално једну опасност за светски мир. Оне трују политичку климу у којој људска права и мир  имају слабе шансе за остварење.

[Helmut Frenz, Људска права — Захтев и стварност, у: Gisela Klent-Kozinоwski у.а. (Издавач), Право на постојање као човек, Baden-Baden 1988., 21]

Да ли су људска права само једна лепа идеја?

Ако већ има толико кршења људских права, указује ли то онда на то да су институције задужене да надгледају људска права заказале? Остају ли људска права само једна лепа идеја?
У одбрану одговорних институција овде најпре морамо рећи да би без њих било још више случајева кршења људских права и да већина тих прекршаја вероватно никад не би дошла на светло дана. УН-у и ИНГОс са којима УН сарађује морамо захвалити што уопће сазнамо о кршењима људских права. То је први важан корак да би се прекршаји спречили. Наравно, остаје још много тога да се уради. Ми смо тек на почетку делотворне и целокупне заштите људских права. Али, ако погледамо шта се све остварило од Другог светског рата – дакле, за релативно кратко време – онда можемо оптимистички посматрати будућност. Људска права су данас нешто више од пуке лепе замисли и много се ради на томе да што више људи ужива у њима.
При томе свему од одлучујућег значаја је да ми сви делујемо у смислу тог циља. На сваком од нас је да поштује људска права и достојанство људи који живе око нас, да бисмо на тај начин на самом почетку спречили кршење људских права. Свако од нас може дати свој допринос, у својој околини или учешћем, подржавањем или радом у кампањама INGOs.