Укупно приказа странице

Translate

четвртак, 31. октобар 2013.

„Равна гора“ запалиће Србију

Радоше, ништа не брини. Ово ће бити као кад се баци шибица на бензинску пумпу! - овим речима је Матија Бећковић честитао Радошу Бајићу након јучерашње свечане пројекције прве епизоде серије “Равна гора”, која ће од 10. новембра почети да се емитује на РТС-у

Након громогласног аплауза, који је неуобичајено дуго трајао, Радош Бајић је победоносно дигао руке високо изнад главе.

Овај искрени аплауз највећа ми је награда. Осећам се као човек који није изневерио, а то је много добро осећање. У снимање ове серије кренули смо унапред осумњичени и унапред осуђени за дело које нисмо учинили. Кренули смо снажно и храбро, а ја својој великој и оданој екипи нисам рекао: “Напред”, већ “За мном!” И сада видим да смо не само победили него да смо направили и подвиг - рекао је Бајић за “Блиц”.

И Небојша Глоговац је веома задовољан реакцијом публике. Његова улога је велика и значајна. Игра Дражу Михајловића.

- Није лако бити у Дражиној кожи, али јесте часно. Имам огромну одговорност да тог човека покажем што је реалније могуће и да представим његове квалитете упркос 70 година дугој пропаганди да је он звер масне браде која коље све на шта наиђе. Дошло је време да се каже истина о том човеку и ја сам се трудио да његове квалитете истакнем у први план - рекао је Глоговац ком је улога славног ђенерала толико легла да у серији чак и физички невероватно личи на њега.

Миодраг Мандић Манда каже да је серија прилично емотивна јер говори о добрим, наивним људима који су веровали у част, доброту, поштење, а десио им се не само рат него и та још страшнија подела унутар народа.

- Надам се да ће серија “Равна гора”, приказујући стварне историјске чињенице које до сада никада нису објављене и испричане, учинити да се помиримо, па да наставимо даље зарад Србије, зарад овог народа и зарад деце која долазе - поручио је Манда.

Привилегију да међу првима погледа прву епизоду серије „Равна гора“ имао је и Вук Драшковић:

Радошева серија је веома уверљива, може да се осети самоћа и наивност ондашње Србије. Прогањају ме речи професора Јовановића уочи 6. априла да је тренутак да будемо мудри и одговорни. Да... Док је Срба, водиће се расправа не само између људи него и унутар људи. Расправа између разума и срца. Питате ме ко ће победити? Нико. И обоје.

И Матија Бећковић серију која ће почети да се приказује 10. новембра види као почетак сазнавања једне истине.

Није претерано рећи да за 70 година није речена ниједна истина о Другом светском рату. Ово је можда почетак сазнавања те истине, а млади људи су ти који ће је примити без предрасуда. Надам се да ћемо престати да се делимо на четнике и партизане јер из тих ровова нема више шта да се каже.

Извор: Blic online





среда, 30. октобар 2013.

Престолонаследник Александар присуствовао првом „Дану инвестирања у Србију“ у Лондону - Crown Prince Alexander attends the First Serbia Investment Day in London


Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II
_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II присуствовао је данас првој конференцији „Дан инвестирања у Србију“ у Лондону. Овај догађај од изузетног економског и политичког значаја организовала је Влада Републике Србије, са циљем да представи нашу земљу као значајну дестинацију међународним инвеститорима из Велике Британије и других земаља који раде у једном од најзначајнијих светских финансијских центара.

На скупу су говорили Њ.Е. г-дин Ивица Дачић, председник Владе Републике Србије, Лазар Крстић, министар финансија, Њ.Е. г-дин Саша Радуловић, министар привреде, г-дин Божидар Лаганин, директор Агенције за страна улагања и промоцију извоза Републике Србије (СИЕПА), г-дин Алфред Гузенбауер, саветник у Влади, г-ђа Милица Делевић, заменик генералног секретара Европске банке за обнову и развој (ЕБРД), г-дин Матео Патроне, директор канцеларије ЕБРД у Србији, и Сер Пол Џаџ, директор Британско – српске привредне коморе. Претходно вече Сер Пол Џаџ је приредио пријем у част Њ.К.В. Престолонаследника Александра II и Њ.Е. г-дина Ивице Дачића.

„Дан инвестирања у Србију” окупио је на истом месту британске инвеститоре и најбоље српске компаније које су искористиле прилику да представе своје извозне програме. Британске компаније присутне на конференцији изразиле су интересовање за инвестиције у Србији у области рударства, енергетике, телекомуникација, пољопривреде и туризма. Било је присутно преко 70 британских компанија.

Crown Prince Alexander attends the First Serbia Investment Day in London

His Royal Highness Crown Prince Alexander II attended today the First Serbia Investment Day in London, United Kingdom.This major economic and political event was organized by the Government of Serbia, in order to present Serbia as significant international business destination to investors from the United Kingdom and others in one of the world’s business capitals.

H.E. Mr. Ivica Dacic, Prime Minister of Serbia, H.E. Mr. Lazar Krstic, Minister of Finance, H.E. Mr. Sasa Radulovic, Minister of Economy, Mr. Bozidar Laganin, director of Serbia Investment and Export Promotion Agency (SIEPA), advisor at the Serbian government Alfred Gusenbauer and Deputy Secretary General of the European Bank for Reconstruction and Development (EBRD) Milica Delevic, Mr. Matteo Patrone, Country Director for Serbia at EBRD, and Sir Paul Judge, Chairman of the British Serbian Chamber of Commerce were the key speakers at the event. Sir Paul Judge has hosted a reception in honour of HRH Crown Prince Alexander II and H.E. Mr. Ivica Dacic, Prime Minister of Serbia previous evening in London.

The First Serbia Investment Day in London brought together British investors and leading Serbian companies that used this unique opportunity to promote Serbian export products. British companies at the conference expressed interest in investing in Serbia’s mining, energy, telecoms, agriculture, and tourism sectors.


Representatives of over 70 British companies interested in investing in Serbia’s mining, energy, telecoms, agriculture, tourism sectors attended this event.






Kraljevski Dvor
Beograd 11040, Srbija
Tel:  +381 11 306 4000
Fax: +381 11 306 4040
Posetite www.dvor.rs

 Public Relations
The Royal Palace
Belgrade 11040,Serbia
Tel: +381 11 306 4000
Fax:+381 11 306 4040
Please visit: www.royal.rs

уторак, 29. октобар 2013.

Овако је Тијанић видео омладину Србије

Овај текст припремљен је а потом импровизован и делимично прочитан студентима друге године Факултета политичких наука у Београду у новембру прошле године. Преносимо вам га у целости.

Ко сте, бре, ви људи? Шта је ваша генерација? Која је ваша песма? Слоган? Шта пише на вашем беџу? Коме верујете? Чему кличете? Против чега сте, за шта јесте? Шта мењате? Које су књиге ваше? Чему се радујете? Ко су ваши будући класици? Који је разлог вашег постојања?
Зашто сте на овом свету? Зар се мирите са судбином генерације произведене у троминутном аритмичном сусрету несрећног сперматозоида и уплакане јајне ћелије? Коме и шта отплаћујете оваквом судбином? Зашто су ваши дугови кад их нисте направили? Зар је у вашој генерацији Че убио Фидела? Хоћете ли да генерацијски будете проклети, безначајни, кусур историје? Да личите на нас?
Зар је поглед на целулит Ким Кардашијан ваш крајњи хоризонт? Ваши хиперпалчеви развијени СМС-ом, ваш Велики брат, Пахомије и Прељубници, медијски натурени идеално-типски идоли са истим бројем пачјих усана и идентичним вименима, пазареним са монотоне Икеа полице; зар је то све што генерацијски можете? Што смете? Ови послератни, пре вас, видели су Битлсе, Кенедија, Вијетнам, Мухамеда Алија, Шесетосму, Вудсток, децу цвећа, црну браћу, Бранда, позу 69, Селинџера, нашу Златну палму, нобеловца Андрића, слетање на Месец, Олимпијаду на Јахорини, транзистор, Била Гејтса, ТВ у боји, Мерилин Монро, рачунаре "комодор", Дилена, крај СССР-а, Зорана Радмиловића, море, Маратонце, Шона Конерија, Звезду као првака света, смрт Тита, даљински управљач, крај апартхејда, нашу златну у кошарци, Џајића, "конкорд", Пикаса, први део Кума, це-де, пад Берлинског зида, Арсена Дедића, отварање Кинеског зида, Бугарску у Европској унији, покривени Храм Светог Саве, грађански рат и распад Југославије.
Видите ли разлику? Зашто на њу пристајете? Зашто сте, неописиво млитаво, пристали да после претходне, силицијумске генерације будете мутави силиконски нараштај?
Утешно. За сада. Нисте кривци што сте такви. Ничија генетика није толико лоша. Вас су препарирали. Ви сте експонати. Заморчићи. Најпре, комунизам и дуготрајна транзиција униште генерацијски и појединачни интегритет. Без интегритета нема личности. Без личности нема грађанске храбрости и одговорности. Без грађанске храбрости и одговорности, нема демократије.
Финално, мањак интегритета и мањак писмености дају овакво српско новинарство. Српско новинарство се онда ентузијастично укључује у дресуру српског јавног мњења доприносећи атмосфери у којој је све могуће. Људи, услед радикалног губитка свести, чак и о личном интересу, већински пристају и да Србија, повремено, закључава капије изнутра. Пристају да своју децу дају другима да их троше као да им нису рођаци. Пристају да се од Србије отима као да је већ мртва.
Пристају или мучки ћуте кад се помоћу крупних друштвених дисторзија и ломова, сваких десетак година, обавља принудна социјална промоција неуких, неупитаних а послушних. Шта је ту нејасно? Таблоидна политика неминовно рађа таблоидну економију, потом таблоидну уметност, онда таблоидно новинарство и, коначно, таблоидни живот са десет сати дневно омамљивања телевизијским програмом.
Какав год да је, да Србији нема РТС-а, све ћерке биле би као Стоја, а сви синови као заштићени сведоци. Није случајност. То је нечији политички пројекат да се све у Србији сведе на вечне непродуктивне сукобе и исконски рат нашег Шојића и њиховог султана Сулејмана. Кисмет, ваљда.
Можете се спасти само појединачно. Талентом или рмбачењем, свеједно. Будите бољи од других. Бољи од нас. Искористите овај хаос. Проникните у суштину друштвеног дириговања, опсенарства, укидања сваке спонтаности или случајности. О томе вам гласно ћуте. Парадоксално, никад лакше није било направити каријеру у медијима. Одвојте себе од масе писменошћу и интегритетом. Све под условом да нисте мрзовољни. И да сте писмени. И да не дирате суштину система. Није лако.
Изабрали сте последњу робовласничку професију на свету. Увек зависите од неког уредника који на вама лечи све комплексе свог, такође, јадног живота. Наравно, има и другачијих у овом послу. Неки су мртви. Убијени, јер су били другачији. Други се тврдоглаво држе своје сујете; због себичности, болесне жеље да се издвоје, да буду уочени, памтљиви, утицајни – немилице угрожавају мир, физичку сигурност и финансијску стабилност својих породица.
Да бисте разумели како функционишу ствари о којима ћете писати, пожељно је бар да их јасно видите. На Балкану, свако богатство је, углавном, плод сналажења, неваљалства, корупције, Алцхајмерове болести ("не сећам се одакле ми паре") или државне милости. У средишту обрнуте друштвене пирамиде, коју на глави држе губитници транзиције и покојна средња класа, функционише новац. Велики.
Десно од новца су странке и држава. У том делу, готово свака групација, током мандата, уради за себе више него за Србију. Лево од новца су школа, црква и медији. Десни одржавају постојећи поредак. И страх. Леви производе инерцију, друштвени консензус те илузију кретања ка бољем. Које тек што није. Корупција, испод које вири мафија, повезује – попут отровног бршљана – све спратове пирамиде.
Ова шема важи за сва времена, сва друштва и све системе. Само је питање густине отровног бршљана и способности система да себе одбрани поткресујући, јако повремено, то украсно биље. Ето, сад знате зашто свима иде тачно како нам јесте. Сад знате да вам родитељи нису кривци. У најгорем случају, само су саучесници. Или бар сведоци. Или, слутим, жртве.
Немојте снобовски одбацивати важност принтаних таблоида или телетаблоида за ментално здравље Србије. Они скупљају ђубре по Србији и стављају га на екран, или га увијају у папир. За разлику од многих, волео бих да сваки богаташ има сопствени таблоид. Наиме, уредници таблоида су поштени људи. Они нападају само особе које су "уплаћене", "типоване" и наручене од газда. Тек тада, у свеопштем медијском рату моћних, где свако свог противника цинкари јавности и полицији, сазнаћемо све о свима. Дајте нам још таблоида, ако мислите добро Србији. У њима је, дакле, истина. Делић по делић, па сами слажите лего-коцке откровења.
А сад клише: новинари нису уметници, још мање историчари. Шта би неки будући аналитичар нашег времена могао да сазна о данашњој Србији и нама, проучавајући овдашње новине? Шта би закључио о нашој култури, економији, писмености? Вероваће да смо секта, племе које је радило себи о глави, све док нам то није пошло за руком? Ми смо ћате, писари садашњости. Зато, уз ретке изузетке, живимо у свом времену и ишчезнемо са њим. Неповратно, јер тако треба.
Нека дигне руку свако од присутних ко је чуо – не читао, чуо – за Веселка Тенжеру. Нико? Добро. Био је најбољи новинар свог времена, седамдесетих, у великој Југославији. Да вас питам ко је читао Тиркета, јавиће се вас десетак. Има ли смисла да вас питам за Винавера? Нема?
Не усуђујем се да кажем: Има ли икога, да је присутан, а да је прочитао неки мој текстић? Сигуран сам да нема, јер бисмо се препознали по обостраном неадекватном изгледу, понашању и дизајну. Зато сам, током три деценије, свођен на изложбени узорак јако лошег примера. Зато сам данас овде. Да ви не будете овакви. Морам да признам, финални ударац задат ми је недавно. Наиме, неопозиво је одбијена моја молба да постанем члан Фејсбука.
Колеге, можда сам вам овим разговором убрзао сазревање. Можда сам вас заплашио. Али, нисам вас лагао. Нисам повлађивао. Искрено, волео бих да ме генерацијски демантујете у свакој тврдњи. Неки међу вама, знам да хоће. Таленат је несавладива природна сила.
Упркос уредницима, бршљану, обрнутој пирамиди и транзицији. Или ћете успети, или вас неће бити. Немојте да будете упадљива генерација, јер стојите на планини непрочитаних књига.
Хвала вама, хвала Неди, што сте ме позвали да говорим у школи чији сам студент и данас.

Извор: alo.rs

понедељак, 21. октобар 2013.

Изјава Њ.К.В. Принцезе Катарине поводом светског дана борбе против остеопорозе - HRH Crown Princess Katherine statement on World Day against osteoporosis


Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II
_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Поводом обележавања Светског дана борбе против остеопорозе, Њено Краљевско Височанство Принцеза Катарина, покровитељ Српског друштва за борбу против остеопорозе, указала је на важност да жене у Србији имају правовремену информацију о овој болести као вид превенције.

Као покровитељ Српског друштва за борбу против остеопорозе Њ.К.В. Принцеза Катарина подржава напоре друштва и жељу да се информација о овој болести што даље чује и да је праве особе чују на време.

Од остеопорозе жене много чешће обољевају него мушкарци. Иако то јесте болест зрелог доба потребно је да се жене информишу о овој болести много раније - још у раној младости, како би је спречиле.

„Жене су стуб нашег друштва – као мајке, као ћерке, као супруге и као изузетно битан елемент наших предузећа и наше привреде, оне на више начина воде рачуна о нашој будућности. Као последица остеопорозе, крте кости су подложне преломима, а преломи костију значе губитак независности и смањење квалитета не само вашег живота, већ и особа које су са вама и око вас.

„Ја апелујем на све жене да воде рачуна о себи и да то не одлажу. Не смете одлагати да водите рачуна о себи због свакодневних обавеза према породици, јер самим тим што водите рачуна о себи, ви водите рачуна и о својој породици.

Чувајте своје кости, обратите се свом лекару, сазнајте више о остеопорози, сазнајте да ли спадате у ризичну групу и покушајте да помогнете и себи и својим најдражима, тако што ћете на време да се заштите од ове болести или је држите под контролом“, рекла је Њ.К.В. Принцеза Катарина”

HRH Crown Princess Katherine statement on World Day against osteoporosis

On the occasion of World Day against osteoporosis, Her Royal Highness Crown Princess Katherine, patron of the Serbian Association Against Osteoporosis, stressed the importance for the women of Serbia to have the right information about this disease as a way of prevention.

HRH Crown Princess Katherine, the patron of Serbian Association Against Osteoporosis supports all the work of the society that information about this disease be as much wide spread as possible, and that all people concerned get accurate information.

Women are much more frequently affected by osteoporosis than men. Although this is a disease of senior age, it is very important that women get the right information much earlier, when they are young, in order to prevent it.

“Women are pillars of our society, as mothers, as daughters, wives and a very important part of the work force, therefore they take care of our future in many ways. As a consequence of osteoporosis the quality of bones deteriorate, and that leads to fractures, and fractures means the loss of independence and a lower quality of life, not just of your lives, but also the quality of lives of people around you.

I appeal to all women to take care of their health without delay. You cannot neglect your health because of every day obligations to your families. When you take care of yourself you take care of your family, as well.


Take care of your bones, visit your doctor, learn more about osteoporosis, and try to help yourself and your loved ones by protecting yourself and keep this disease under control”, emphasized HRH Crown Princess Katherine.

Kraljevski Dvor
Beograd 11040, Srbija
Tel:  +381 11 306 4000
Fax: +381 11 306 4040
Posetite www.dvor.rs

 Public Relations
The Royal Palace
Belgrade 11040,Serbia
Tel: +381 11 306 4000
Fax:+381 11 306 4040
Please visit: www.royal.rs

МЕМОАРИ КРАЉА ПЕТРА II (2. део) / MEMOIRS OF KING PETER II (2 part) КРАЉ ПЕТАР II: РАНЕ ГОДИНЕ (О родитељима и свом седмом рођендану) -KING PETER II: THE EARLY YEARS (About his parents and his seventh birthday)

Издавач: evro-giunti

Аутор Душан БАБАЦ
Едиција          Монографија
           
Ћирилица, Латиница
Категорије     Књиге за одрасле, Монографије и приручници
Број страна     281
Формат           30x20 цм
Повез  Луксузан

Мемоари Краља Петра II  Карађорђевића двојезично су издање на српском и енглеском језику у луксузном повезу, са више од 250 аутентичних фотографија и факсимила оригиналних докумената. Неки од ових докумената и фотографија никада раније нису објављени, нарочито они који се односе на период Другог светског рата, егзила, на посету Великој Британији и Блиском истоку, као и на званичну државну посету САД 1942. и сусрет краља са председником Рузвелтом.

2. део пренет са :  https://www.facebook.com/NJ.K.V.Prestolonaslednik.Aleksandar?fref=ts

МЕМОАРИ КРАЉА ПЕТРА II (2. део) / MEMOIRS OF KING PETER II (2 part)
КРАЉ ПЕТАР II: РАНЕ ГОДИНЕ
(О родитељима и свом седмом рођендану)

Мој отац, Александар I, био је средње висине, као многи Срби, био је црномањаст. Пре свега јебио војник, скоро стално је носио униформу. Ретко када сам га виђао у цивилномоделу. Увек је носио пинце-нез (цвикере) и круте високе оковратнике. Када је излазио увек је покривао нечимглаву. Волео је да носи штап од махагонија са златном дршком. Држао га је каомач у левој руци. Обожавао је војску и многи његови пријатељи Срби били суофицири. Начин на који је говорио био је пун обзира, а био је љубазан премаљудима којима се обраћао. Његова типична поза била је да седи са једном рукомпреко стомака. Разлог је био физиолошке природе: напад тифуса који га је скороубио у Албанији оставио му је сталне стомачне сметње. И поред тога био јевелики љубитељ хране. Сећам се да је једном, завршивши свој уобичајени ручак уфранцуском стилу, објавио: „Гладан сам. Шта једу официри?“ Тада је појео другиоброк српских јела која су тог дана сервирана његовим официрима. То ипак нијебило довољно. „А шта данас једе послуга?“ Још једноставније јело које су донелипред њега са уживањем је појео – иако је, излишно је и рећи, послепропатио због те гозбе. Волео је риболов и лов. Други његов омиљени начинопуштања било је да оде на вожњу аутом са неким од ађутаната. Више је волеоотворен ауто, а зими је носио дебели кожни капут да се заштити од љуте зиме.
Отац ми је увек давао разне поклоне. Кад год бихујутро дошао у двор отишао бих у његову собу да чаврљам док се он облачио, иувек сам био сигуран да ћу наћи бонбоне или што друго.

Моја мајка, краљица Марија – позната у породици као„Мињон" – била је кћи румунског краља Фердинанда и краљице Марије и унукакраљице Викторије. Образовање је углавном стекла у Румунији али на енглескиначин, и увек је имала енглеске дадиље и учитеље. Током Првог светског ратаиграла је активну улогу радећи као медицинска сестра у болници своје мајке нафронту. После примирја, када је имала деветнаест година, завршила је својеобразовање током једне године проведене у Хитфилд школи близу Аскота. Мојамајка је била мирна и нежна особа, иако је понекад могла да буде веома строга.Била је попустљива, према нама деци и кад год сам желео нешто посебно одлазиосам њој и углавном то добијао. Најлепше на њој били су диван тен, продорне плавеочи и веома дуга плава косакоју је сваког дана пажљиво четкала њена румунска служавка. Био сам веома тужанкад ју је најзад кратко одсекла. Облачила се веома једноставно и у својиммлађим данима носила је углавном пастелне боје које су се слагале са њеним теном.
Возила је одлично и веома брзо. Била је одушевљенибаштован а њено омиљено цвеће био је љиљан, миран и сталожен као и она сама.Имала је много уметничког дара и са пуно талента је сликала или вајала. Послесмрти мог оца имала је мали атеље у „сељачкој кући“. Иако су она и мој отацуглавном говорили француски када су били заједно, она је веома добро говориласрпски.
Мајка је много волела да путује, али њено омиљеноместо био је Милочер, јер је волела море иако је научила да плива тек 1936. Завреме летњег распуста браћа и ја смо одлазили у наш летњиковац на Бледу у Словенији, куда су нас пратиле дадиље.
Волео сам то место и увек сам тамо био срећан иако суга две ствари квариле: прво, често је падала киша; и друго, около је било многоружних хотела. Сваке године је било нових и човек је имао утисак да расту каогљиве после кише. Туристи из целе Југославије и иностранства долазили су токомјула и августа тако да је место било претрпано. Сусретао сам све врсте људи умалим улицама града: дебеле југословенске политичаре, енглеске уседелице сапсима, баварске пивопије у кожним кратким панталонама и Американце који сублокирали улице својим огромним аутомобилима.
Блед је веома леп. Ту је и Бледско језеро саострвцетом на коме је стајала живописна црква. До ње има око 300 степеника, а акобисте се попели веровало се да ће вам то донети срећу. По доласку на врхтребало је да повучете звоно и говорило се да ће вам се жеља остварити ако бизвоно зазвонило снажно и јасно. Језеро се налази на месту где се спајају три разнедолине и окружено је шумовитим планинама.
Мој отац је ишао у лов и риболов по околини. Био јеодушевљени спортиста и мислим да је највише волео да изађе рано ујутру и трагаза дивљачи по брдима и долинама са ловочуваром. У једној од речица уловио сам ушестој години прву рибу. Била је то повећа, шарена пастрмка дугачка окотридесет центиметара. Неколико дана после тог догађаја мој отац је примиопредседника Словеначких друштава риболоваца. Рекао ми је да им испричам какосам уловио своју прву рибу и колико је била велика. Раширио сам обе руке штосам више могао, али сам приметио очев поглед, поцрвенео и полако смањио размакна стварну величину. Сви су се громко смејали а председник рече: „За ово дечкомој, можеш да се учланиш у наш клуб, јер прави риболовац увек претерује“.Учланили су ме и за мој следећи рођендан клуб ми је послао комплетну опрему запецање.

За време летњег распуста на Бледу моја браћа и ја смочесто одлазили у посету рођацима Александру и Никију у планинску кућу стрица Павла на Бохињу који се налази око један сатвожње од Бледа; планинска кућа била је на обали Бохињског језера око кога су сеналазиле високе планине, недалеко од извора Саве. Поглед на каскаду воде којаје извирала из средине једне велике монолитне стене високе око 180 метара, био јеимпресиван, при чему се вода стропоштавала, а затим уливала у језеро пролазећикроз кањон. Овде је војвода од Кента који је у то време био гост принца Павла,срео и верио се са грчком принцезом Марином, млађом сестром југословенскепринцезе Олге.

 На мој седми рођендан 1930, мајка и ја смо се вратилиу Београд са Бледа за велику војну параду. При доласку возио сам се са њом уотвореној кочији коју су вукли шест липицанера доБањичког поља где се одржавала парада и где су се сакупиле најбоље чете из свихјутословенских пукова и цео београдски гарнизон. Сви су марширали испред могоца који их је посматрао са коња. Био је то величанствен догађај који јеозначавао промењени статус војске од 1929. Сваки пук је до тада имао својупосебну ратну заставу, али сада су сви пукови добили нове заставе. То је биоспољашњи знак чвршћег јединства коме је мој отац одувек тежио за све Југословене.Том приликом мој отац је одржао говор:

„Од овог тренутка старе заставе које подсећају нанашу стару славу, припадају нашој херојској националној историји. То су билезаставе које су носиле поносне јединице из битке у битку, од фронта до фронта,кроз дуге ратове. Биле су сведоци најстрашнијих патњи и великих војних победа.Ове заставе су обележиле промене граница нашег краљевства. Њих су одувекстварали људи надахнути духом националне слободе и јединства. Савијмо нашеславне старе заставе јака срца и с дубоким поштовањем: добро су нас служиле.
Нека ова нова застава буде херојско упориште вашихпукова, око које ћете се ујединити. Начините од ње симбол војне части на којићете погледати у тренуцима велике опасности и којој ћете посветити својпоследњи дах и последњу кап своје крви. Подигните је високо и браните јехеројски. Нек она буде симбол краља и земље који ће подсећати како на великепобеде тако и на нашу часну смрт.“

Када се ова импресивна парада завршила, отишао сам нарођендански ручак са мајком и оцем у Краљевски двор. После ручка су ме одвелидо главног улаза где је стајао диван мали електрични ауто. Послала га је напоклон компанија код које је мој отац годинама куповао све своје аутомобиле.Тада, као да ово није било довољно, одвели су ме до места иза мале куће где јестајао диван мали воз. Радио је на пару – исто као прави, са мотором, тендером,шинама и отвореним вагонима за седење. Била је постављена и пруга са мостовимаи тунелима испод жбуња. То је био поклон чешке владе.

(Наставиће се...)

KING PETER II: THE EARLY YEARS
(About his parents and his seventh birthday)

My father was of medium height and, like many Serbs, was very dark complexioned. His hair was greying alittle at the temples. He was essentially a soldier and was almost always inuniform. I rarely saw him in civilian clothes. He always wore pince-nez andstiff high collars. When outside he was never without some kind of headcovering, and he liked to carry his mahogany walking stick with its goldenhandle. This he held like a sword in his left hand. He adored the army and manyof his Serbian friends were Army officers. His manner of talking was verythoughtful, and he wasvery kindtowards the people he addressed. A typical pose of his was to sit with one handover his stomach. The cause was physiological: an attack of typhoid which hadalmost killed him in Albaniahad left him with con¬stant digestive troubles. In spite of this he was a greatlover of food. I remember one occasion when, after finishing his usualFrench-style lunch, he announced: ‘I’m hungry. What are the officers having?’He then had a second meal of the Serbian dishes being served that day to hisofficers. This, however was not enough. ‘And the servants, what are they havingtoday?’ A still simpler meal was brought before him, which he ate with enjoy¬ment– although, needless to say, he suffered for this banquet afterwards.
He loved fishing andshooting. Another favourite mode of relaxation for him was to go for a drivewith an ADC. He preferred an open car and in winter wore a thick leather coatagainst the bitter cold.
My father was always asource of some gift or other. When¬ever I went to the palace in the morning Iwould go to his room to chat while he was dressing, and could always be sure offinding sweets and biscuits.
My mother, Queen Marie –known to the family as ‘Mignon’ – was the daughter of King Ferdinand and QueenMarie of Romania, andgreat-granddaughter of Queen Victoria.She had been educated mainly in Romaniabut in the English way, and had always had English nurses and tutors. Duringthe First World War she played an active part, working as a nurse in her mother’shospitals at the front. After the Armistice, at the age of nineteen, shecompleted her education by a year spent at HeathfieldSchool, near Ascot.
My mother was a calm andgentle person, although on occa¬sions she could be very strict. She wasindulgent with us children and whenever I wanted anything special I went to herand generally got it.
Her chief beauty was herlovely skin, her penetrating blue eyes, and her very long blonde hair which wascarefully brushed each day by her Romanian maid. I was very sad when sheeventually had it cut short. She dressed very simply and in her younger dayswore mostly pastel shades which suited her com¬plexion.
Her driving was excellentand very fast; I never knew a better woman driver. She was a keen gardener, andher favourite flower was the lily, calm and poised like herself. She was veryartistic and used to paint and sculpt with considerable talent. After my father’sdeath she had a studio in the little kidney¬-shaped cottage. Although she andmy father mostly conversed in French when together, she spoke Serbian verywell.
My mother liked to travelaround a lot, but her favourite place was Miločer, for she loved the sea,although she did not learn to swim until 1936.
During the summer holidaysmy mother, my brothers and I used to go to our summer resort at Bled in Slovenia,accompanied by our nurses.
I was very fond of thisplace and was always happy there, though two things marred it: firstly, itrained pretty often; and secondly, there were too many ugly hotels round about.Every year there were new ones and one really got the impression that they weregrowing up like mushrooms. Tourists from all over Yugoslavia and from abroad camethere during the months of July and August, so the place was quite crowded. Onemet all sorts of people in the small streets of the town: fat Yugoslavpoliticians, English spinsters with lap-dogs, fat beer-drinking Bavarianswearing leather breeches, and Americans who blocked the streets with their hugecars.
Bled was very beautiful.There was a small round lake therewith a tiny island on it, upon which stood apicturesque church.
It had 300 steps leading upto it, and climbing them was supposed to bring you luck. On arrival at the topyou had to ring the bell and your wish was said to come true if the chime ofthe bell was strong and clear. The lake was situated at a spot where threedifferent valleys merge, and was surrounded by wooded moun¬tains.
My father had a lot ofshooting and fishing rights in the sur¬rounding countryside. He was a very keensportsman and I think that the thing he enjoyed most was to go out in the veryearly morning and stalk among the rocks and valleys with the game¬keeper. Itwas in one of his trout streams that I caught my first fish at the age of six.It was quite a decent-sized rainbow trout, about a foot long. A few days afterthis event, my father received the president and committee of the SlovenianUnion of Fishing Clubs. He told me to tell them how I had caught my first fish,and also how big it was. I stretched both arms out as far as I could, but Icaught my father’s eye, blushed and gradually diminishedthe gesture to the real size. They all roared with laughter and the presidentsaid, ‘For that, my boy, you can join our club, for true fishermen alwaysexaggerate.’ They made me a member, and on my following birthday the club sentme a complete set of equip¬ment for fishing.
During the summer holidaysat Bled, my brothers and I often went to see our cousins Alexander and Nicky[3] at Uncle Paul’s chalet at Bohinj, about an hour’sdrive from Bled; the chalet was on the shores of another lake surrounded byhigh mountains, not very far away from the source of the River Sava. It was anim¬pressive sight to see the cascade of water coming out of the middle of awall of solid rock about 600 feet high, and then tumble into the lake through acanyon. It was here that the Duke of Kent, who was staying as Prince Paul’sguest at the time, met and became engaged to the Princess Marina of Greece, youngest sister of Princess Olga of Yugoslavia.
On my seventh birthday in1930, mother and I returned to Belgradefrom Bled, for a big military parade. On arriving, I drove with her in an opencarriage, drawn by six Lippizaners, to the parade field of Banjica whererepresentative companies of all the Yugoslav regiments and the complete Belgrade garrison wereassembled. They all marched past my father, who reviewed them on horseback. Itwas a magnificent occasion, marking thechanged status of the army since 1929. Each regiment then carried its ownindividual flag, but now bore the same one for the first time. This was yetanother outward sign of the closer unity my father always strove for betweenthe races known as ‘Yugoslavs’.
My father made a speech onthis occasion:

From this moment the oldflags, reminders of our ancient glory, belong to our heroic national history.These were the flags borne by proud regiments from battle to battle, from frontto front, through long wars. They have witnessed most terrible suffering andgreat military victories. These flagstaffs have marked the changing frontiersof our kingdom. They have been borne always by men inspired with the spirit ofnational freedom and unity. Let us roll up our glorious old flags with firmhearts and deep reverence: they have served us well.
Let this new flag be theheroic standard of your regiments, around which you will unite. Make it thesymbol of military honour to which you will look at the moments of grave dangerand to which you will owe your last breath and the last drop of your blood.Lift it high and defend it heroically. Let it be the symbol of King andcountry, the reminder both of great victories and our honoured dead.

When this impressive paradeended I had a birthday lunch with my mother and father in the Marble Palace.Afterwards they led me down to the front entrance where a lovely littleelectric car was standing. It had been sent as a present from the company fromwhom my father had bought all his cars for years. Then, as though this was notenough, I was taken to the stretch of land behind the kidney-shaped cottagewhere a magnificent miniature train was standing. It worked on steam – exactlylike a real one, with an engine, tender, trucks and open coaches to sit in. Thelines were laid out, with bridges and tunnels, under the bushes. This was apresent from the Czech Government.

субота, 19. октобар 2013.

Принцеза Катарина уручила вредне донације Центру у Звечанској и Прихватилишту за децу у Београду - Princess Katherine delivers donations to children in Zvecanska Centre and Shelter for abused children


Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II
_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

Њено Краљевско Височанство Принцеза Катарина испоручила је данас донације свог хуманитарног фонда Центру за заштити одојчади, деце и омладине и Прихватилишту за децу узраста од 7 до 18 година. Донације у вредности од 40.000 долара обезбедила је хуманитарна организација Лајфлајн Чикаго која ради под патронатом Њ.К.В. Принцезе Катарине.

Донације које се састоје од намештаја, одеће, обуће, постељине и играчака сакупљене су уз помоћ људи који су део хуманитарне организације Лајфлајн Чикаго која се налази под покровитељством Принцезе Катарине, али и уз помоћ Српске Православне Цркве на територији Илиноиса и Индијане. Испред Центра за заштиту одојчади, деце и омладине у Звечанској донацију је примио директор Центра г-дин Зоран Милачић, који се у име корисника и колектива Центра захвалио Принцези Катарини на урученој донацији.

У Прихватилишту за децу, Њ.К.В. Принцезу Катарину је испред колектива и корисника Прихватилишта дочекала управница г-ђа Данијела Стајковић која је Принцези упутила речи захвалности на пруженој помоћи. Веома вредна донација садржала је пелене, завесе, цуцле, јастуке, мајице, флашице за воду, четкице и пасте за зубе, пешкире, зидне украсе, лутке, веш за дечаке и девојчице, чарапе, средства за личну хигијену, огледала, шест лампи са абажурима, четири столице, осам кауча и фудбалску мрежу.

Princess Katherine delivers donations to children in Zvecanska Centre and Shelter for abused children

Her Royal Highness Crown Princess Katherine delivered today donations to the Centre for protection of infants, children and youth in Zvecanska Street and to the Shelter for abused children age 7 to 18. Donations worth US$ 40,000 and were provided by Lifeline Chicago Humanitarian Organization whose patron is HRH Crown Princess Katherine.

Donations of furniture, clothes, shoes, bed linen, and toys were collected by Lifeline Chicago Humanitarian Organization, and by Serbian Orthodox Church in Illinois and Indiana. Mr Zoran Milacic, director of Zvecanska Centre for protection of infants, children and youth, together with the children accepted the donation and thanked HRH Crown Princess Katherine.


Mrs Danijela Stajkovic welcomed HRH Crown Princess Katherine at the Shelter for abused children and thanked her on behalf of beneficiaries. The very valuable donation consisted of curtains, pacifiers, pillows, curtain rods, t-shirts. water bottles, tooth brushes,  miscellaneous pillow pets, towels, wall art decorations, dolls, individual bags for boys and girls, individual cadies for the kids to keep their tooth brushes, toothpaste, large blue containers.. girls and boys underwear, socks, personal hygiene products, shirts, mirrors,  6 large lamps, 6 lamp shades,  4 chairs and 8 ottomans, soccer net.





Kraljevski Dvor
Beograd 11040, Srbija
Tel:  +381 11 306 4000
Fax: +381 11 306 4040
Posetite www.dvor.rs

 Public Relations
The Royal Palace
Belgrade 11040,Serbia
Tel: +381 11 306 4000
Fax:+381 11 306 4040
Please visit: www.royal.rs

Краљевски пар на отварању Конгреса респираторне медицине Србије - Royal couple at the opening of Serbian Congress of Respiratory Medicine


Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II
_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II


Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар II и Принцеза Катарина присуствовали су вечерас отварању Конгреса респираторне медицине Србије у хотелу Метропол Палас у Београду. Овај значајни научни скуп, који се одржава под покровитељством Њ.К.В. Престолонаследника Александра II и Принцезе Катарине ове године је окупио преко 400 пулмолога, онколога и радиолога из Србије и региона. Конгрес организују Клиника за пулмологију Клиничког центра Србије и Респираторно удружење Србије, а ко-организатори су Медицински факултет у Београду, Институт за пулмологију у Сремској Каменици, Клиника за плућне болести „Кнез Село” из Ниша и Клинички центар Крагујевац.

Њ.К.В. Престолонаследник Александар II је поздравио госте и рекао: „Велика је част и задовољство бити покровитељ Конгреса респираторне медицине, и моја супруга и ја вам се захваљујемо на томе. Сваки овакав скуп врсних лекара из земље и иностранства одлична је прилика да се представе најновији резултати и поделе искуства. Сигуран сам да ћете са овог скупа отићи са новим знањима и новим контактима, а да ће највећу корист од тога имати ваши пацијенти и грађани Србије.“

Њ.К.В. Принцеза Катарина поздравила је учеснике и госте конгреса и истакла: „Болести плућа су велики проблем у нашој земљи. Веома ме радује што постоји огромно интересовање међу нашим лекарима који се баве овом тематиком. Моја Фондација у Србији већ дванаест година помаже наш здравствени систем, са жељом да здравствена нега буде што боља и доступна свима. Значај међународне сарадње и сталног усавршавања не може се довољно нагласити. Надам се да ће ови конгреси постати традиционални догађаји, и да ћемо се и следеће године окупити у овако великом броју.“

Учесницима су се обратили и проф. др Владимир Ђукић, државни секретар у министарству здравља Републике Србије, и проф. др Драгана Јовановић, председник научног одбора конгреса.

Конгрес респираторне медицине Србије одржава се у хотелу Метропол Палас у Београду од петка 18. до недеље 20. октобра 2013. године.

Royal couple at the opening of Serbian Congress of Respiratory Medicine

Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander II and Crown Princess Katherine attended this evening official opening of the Serbian Congress of Respiratory Medicine at Hotel Metropol Palace in Belgrade.  This important scientific event with international participation is being held under auspices of Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander and Crown Princess Katherine. The Congress has gathered over 400 pulmonologists, oncologists and radiologists from Serbia and the region, and is organized by the Clinic for Pulmonology of Clinical Centre of Serbia and Respiratory Association of Serbia, while co-organizers are the Medical Faculty of Belgrade, Institute for Pulmonology Sremska Kamenica, Clinic for Pulmonary diseases “Knez Selo” Nis and the Clinical Centre of Kragujevac.

HRH Crown Prince Alexander greeted the guests and said: “It is a great pleasure and honour to be the patron of this Congress for respiratory medicine, my wife and I thank you for that. Every event of prominent medical professionals from our country and abroad gives an excellent opportunity to present the latest knowledge and share experiences. I am certain you will leave this Congress with new ideas and new contacts, for the ultimate benefit of your patients and the citizens of Serbia”.

HRH Crown Princess Katherine addressed participants and guests and emphasized: “Lung diseases such as bronchial asthma, pneumonias and lung cancer are a big problem in our country. I am very pleased to see such great interest among our doctors to deal with these topics. For more than twelve years, my Foundation in Serbia has contributed to the health system, trying to make it as good as possible and most importantly accessible to all. The importance of international cooperation and constant improvement cannot be emphasized enough. I hope that this congress will become a traditional annual event and that we will gather here in such a large number next year as well.”

Prof. Dr Vladimir Djukic, state secretary at the Ministry of health of Republic or Serbia and Prof. Dr Dragana Jovanovic, head of scientific board of the congress also addressed participants.

The Serbian Congress of Respiratory medicine is being held at Hotel Metropol Palace in Belgrade, from Friday, October 18 to Sunday, October 20, 2013.



Kraljevski Dvor
Beograd 11040, Srbija
Tel:  +381 11 306 4000
Fax: +381 11 306 4040
Posetite www.dvor.rs

 Public Relations
The Royal Palace
Belgrade 11040,Serbia
Tel: +381 11 306 4000
Fax:+381 11 306 4040
Please visit: www.royal.rs

петак, 18. октобар 2013.

Необични Београђани: Танасије Узуновић

Извор: Вечерње Новости , Zoran NIKOLIĆ

Глумац и поштовалац изворне традиције. Уметник, потомак једне од најугледнијих предратних породица, са девет елитних кућа, којој је све отето. Селио се чак 32 пута док није добио свој стан

Првом амбасадору Сједињених Америчких Држава у новој, послератној Југославији Џорџу Алену била је понуђена резиденција на Дедињу, у Ужичкој улици, коју је овај уљудно прихватио. После неког времена, Ален је као прави дипломата и пристојан човек видео да у баштенској кућици у оквиру плаца у којем се налази његова резиденција живи једна породица.

Радознали дипломата отишао је и закуцао на врата. Представио се, и како то ред налаже пружио руку човеку, којег је, узгред, упитао зашто живи ту.

Овај му није одговорио на пружену руку срдачним рукохватом. На запрепашћени поглед дипломате, мирно је одговорио: „Живим овде, зато што ви живите у мојој кући.“

Испоставило се да се Ален обратио Николи Узуновићу, човеку који је у девет предратних сазива Владе Краљевине Југославије био министар, а у шест премијер.

Велики Никола

Када данас почнемо причу са Танасијем Узуновићем, прва асоцијација је да је то бард домаћег глумишта и човек са огромним уметничким реномеом. Али део приче о његовој породици мање је познат јавности. Танасије Узуновић дубоко држи до традиције, а његово порекло, као и његова породица, на један метафоричан начин симболизују историју ове, често злосрећне државе, и њеног престоног града.

- Прво се Јосип Броз „залепио“ за кућу мога деда-стрица Николе - почиње причу за „Новости“ Танасије Узуновић. - Споља је кућа изгледала упечатљиво, али изнутра није било слика ни раскоши, па га је то разочарало. Будући да је Никола имао министарску плату, а био је скроман и поштен човек, од тог новца није могло да се направи чудо.

Танасије Узуновић враћа нас у порекло капитала своје породице. Два преживела брата Узуновића имала су око 150 хектара земље у месту Дражевац, и да би Никола направио кућу, договорено је да узме хипотеку на ту земљу.

- Када је мој отац Благоје, иначе школовани агроном, покушао пре рата на тој земљи да прави оборе за узгој стоке по светским мерилима, деда га је спречио - сећа се ове приче Танасије. - Говорио му је да је бесмислено да то ради на земљи коју оптерећује хипотека. Деда Никола је имао пара да направи кућу, али не и да је опреми.

То је био разлог, каже наш саговорник, зашто је Јосип Броз одустао да кућу Узуновића претвори у своју резиденцију, већ је посегнуо за кућом породице Ацовић.
- Тада је Броз, одустајући, рекао: „Дајте је Американцу.“ И тако је остало до дана данашњег. Истина, амбасадор САД је оштро протестовао и побунио се, када је упознао Николу Узуновића, а комунистичке власти су пробале да направе надокнаду. Тако су некадашњем премијеру Краљевине Југославије понудили једну кућу у Улици краља Милана, или финансијску компензацију, али је он остао дипломатски тврдоглав. Рекао им је: „Ја имам своју кућу, што да је продајем, а и паре ми не требају. Кућа није на продају.“

Неминовно, уследила је експропријација, а потом и национализација, и кућа је остала у власништву државе, а она је „легално“ препустила Влади САД, која, истини за вољу, ништа нема с тим.

Почетак ратовања

- Моји преци, Атанасије и Ђорђе, били су учесници још српско-турских ратова - каже Узуновић. - Атанасије Таско, по којем и ја носим име, био је велики војсковођа, а Ђорђе барјактар и нишанџија. Имање породице потиче још од Турака, јер су они били зачетници устанка за ослобођење јужних крајева, а земљу су добили унутар прве аграрне реформе краља Милана. Њих наслеђују Никола, Сава, Јова и Љубомир, сва четворица су ратници спремни да погину за Србију. Тако Љубомир гине у балканским ратовима, а остала тројица прелазе Албанију, међутим Сава остаје да почива на Зејтинлику. За Николу, о којем смо почели приповедање, везана је легендарна прича која додирује и данашње време. Он је био у француском броду који је торпедован, а спасла га је португалска лађа „Деванка“. Тада се деда Никола заклео да ће, ако преживи ту ратну страхоту, сазидати кућу и наденути јој име ове лађе. А деда је био човек од речи и та кућа и данас постоји преко пута „Београђанке“.

Комунистички победници у Другом светском рату нису имали разумевања за херојства Узуновића, па су Николи и његовом брату конфисковали земљу. По закону је ипак требало да наследе 30 хектара, али нису хтели да им оставе оно што им је припадало, већ им је понуђена земља у Војводини. На то су достојанствена браћа рекла: „Ако нисмо домаћини на своме, како да будемо на туђем?“ То је био одговор који је комунисте натерао да им отму све и оставе их без икаквог имања.

Кист пре бине

Када је наш саговорник Танасије Узуновић стасао у младића, имао је велико бреме комунистичких притисака који су оптерећивали његову породицу. Па, ипак, успео је уметнички да стаса у родном Нишу, јер је имао велики таленат за ликовну уметност.

Чудним сплетом животних околности дружио се и са глумцима, посећивао омладинске представе, када га је позвао Раде Трифуновић, образован човек снажног талента, али без глумачке академије.
- Иако сам се „бранио“ да сам чврсто опредељен за сликарство, само ми је отресито рекао: „Научи текст!“ - наставља причу Танасије. - Уследила је премијера у друштву „Абрашевић“ у Нишу, сјајно примљена од публике, затим и друге представе. Тада ме примећују сјајна професорка Огњенка Милићевић, и на крају, легендарни Хуго Клајн. Тако се обрем на Академији драмских уметности. Моји су тешко живели и издржавао сам се од стипендије.

Узуновић је свестан да му је „квазиреволуција“, како назива комунистички преврат, значајно одредила живот. Па ипак, каже да ни у којем случају није губитник, него добитник.

- Имам дивну породицу, супругу и кћер, истина, да нам нису све отели био бих добростојећи и, вероватно, неке ствари би ми биле лакше у животу. Али сам, ипак, велики добитник. н

ПАЧУ И КРАЉ ПЕТАР

Некада су времена била витешка, а није постојала титула „политичара“.

- Какви, бре, политичари?! - отресит је Узуновић. - Мој деда је био премијер, али је био првенствено правник, Лаза Пачу, финансијски маг - био је лекар. То су им биле професије.

Узуновић се сећа приче како је Пачу увек носио свећу у ташни, коју би палио по истеку радног времена, „да не троши државну струју“. А када је краљ Петар хтео да уда кћер Јелену за великог руског кнеза, није имао новца јер је градио Опленац. Обратио се Пачуу да му држава позајми 20.000 динара, овај га је позвао на састанак у Капетан-Мишино здање, где ће о томе одлучити.

Сцена је била оваква: састанче Пачу, Никола Спасић, Коларац и сви најбогатији Срби оног доба, а краљ цупка у ходнику чекајући њихову одлуку. На крају га одбију, са образложењем да краља „могу да убију, или да абдицира, па ће новац пропасти“. Епилог је био да су убедили краља да заложи Топчидер под хипотеку, затим су му дали тражени износ, али тако да га враћа у неколико рата. На крају су му „опростили“ последњу рату, и то му је био поклон за венчање са њихове стране.

КУЋА, ТЕМЕЉИ И ПРИНЦИП

Како говори Танасије Узуновић, интересантно је да је кућа његовог деде настала на необичан начин. Деда Никола је откупио плац на Дедињу са већ направљеним темељом, али је ондашњи власник, Београђанин, Јевреј, одлучио да прода тек започету кућу. Током погађања са Николом Узуновићем замолио је да му се овај зарекне да здање које буде настало на тим темељима, неће бити урађено другачије, него према пројектима о којима су се архитекте већ договориле.

И баш тако је било - објашњава Танасије. - Предратни градитељи су видели неке финесе којима нису били вични, и замолили су деда Николу да направе „неке мале измене“. Међутим, овај је био чврсто одлучан да испуни реч, и да кућа буде управо онаква каква је обећао да ће бити.

БЕЛА КОШУЉА
У серијалу „Мој рођак са села“ Узуновића памте као човека који јасно и прецизно описује српског сељака.

Хтео сам да га осликам онако како га ја доживљавам. Не као умазаног ратара са чачкалицом у устима, већ сам тражио да будем у традиционалној, српској ношњи овог поднебља. Шта више, сваког јутра на снимању морала је да ме чека чиста, бела кошуља.

ДЕТЕ ЗЕЛЕНАША
НаШ саговорник носи врло тешка сећања на неке сегменте детињства. Тако је, са девет година извођен пред школску таблу, и још памти учитеља који га је проказивао речима:
„Ово је унук предратних зеленаша против којих смо се борили!“ На читаоцу је да замисли колико је тежак печат могао да остави један такав догађај на рањиву, дечју душу.

НЕЋУ ДА БУДЕМ НЕМАЦ!
Каријера овог врсног глумца често је обележена ликовима немачких војника и официра у партизанским филмовима. Сви су то тумачили чињеницом да је био плав и да се уклапао у редитељске визије како би требало да изгледа нацистички војник.
- Када је био сниман филм „Јужна пруга“, по ко зна који пут су ми понудили улогу Немца - сећа се са осмехом Узуновић.
- „Е, сад је доста“, рекао сам, „хоћу да глумим партизана!“ Редитељ је објаснио да је таква подела улога јер је Узуновић плав, али овај је одговорио контрапитањем.
- Па добро, је ли Хитлер био плав? А Гебелс? А Геринг? Па што, побогу, увек пикирате на мене?

ЗАОСТАВШТИНА

Породица Узуновић је пре Другог светског рата имала девет кућа у Београду. Наш саговорник памти само оне највеће, и то ону зграду која је сада резиденција амбасадора САД, „Деванку“ у Улици краља Милана 21 и велику зграду у Нушићевој 20.
Остале више и не памтим, знам да су неке срушене у бомбардовањима током рата.




Извор: Вечерње Новости

Zoran NIKOLIĆ