Укупно приказа странице

Translate

word clok

word clok

уторак, 02. јул 2013.

СТЕФАН СИМИЋ : ЈА ВЕРУЈЕМ У БОЉУ БУДУЧЋНОСТ ДЕЦЕ МЛАДИХ И ПОРОДИЦА...

Обраћам се свима који у себи имају веру, љубав и наду у боље сутра...

Бар једном недељно ми се преко интернета јави по један млад момак, или девојка, и убеђују ме како је све пропало, како су људи зли, како је бесмислено борити се и како нас, у сваком случају, очекује катаклизма. Још ми замерају што сам оптимиста, смета им што верујем у људе и што се заносим писањем.
Они не схватају да тиме, у ствари, говоре о себи и о свему ономе за шта су ускраћени. Бесмисленост борбе ми саопштавају тако тријумфално као да су открили нови континент. Не схватају да су они, у ствари, жртве поретка који је убио у њима веру у будућност, веру људе и у било шта што може да их покрене на било какав друштвени ангажман.
> 
Нису они нихилисти, они су се уклопили у нихилистички систем вредности. Нису они мртви, они су пристали на начин живота који их умртвљује и уништава у њима људско! Упутим их на писце које треба да читају, упутим их на психологију, филозофију, неки филм или на било шта што им омогућава искорак из постојеће мочваре и отвара простор да дубље сагледају ствари. Ма какви. Правдају се како они немају времена за то, кажу да ионако све то знају, наводно су читали али су схватили да су све то празне приче и шта ти ја знам.
> 
Не кривим их, само ми их је жао јер нису свесни чега су све ускраћени. Они по једној уској обали мере сва мора света. Они по својој улици мере све булеваре на кугли земаљској. Верују да су своји, да говоре оно што мисле, не слутећи да систем говори из њих и све оно чиме су окружени. Уместо да продубљују себе на 1001 начин, они се ограђују од свега у страху да их нешто не доведе у питање и укаже им на њихово реално стање? Нису свесни шта све пропуштају, чега су све ускраћени, не знају да су фејсбук, видео игрице, стадиони, масовне пијанке само замена за оно истинско. Све време беже од себе, боје се дубљих разговора јер их то обавезује, позива на личну одговорност и буди у њима сумњу.
> 
Нема отварања. Нема лета ка новом. Нема еротског и поетског. Нема потребе за дубљим контактом, радом на себи, промишљањем јер их све то обавезује и отвара могућност да на површину исплива све оно што је годинама у њима потискивано. Сами за себе кажу да су оригинални, док, у ствари, раде оно што сви раде и причају оно што сви причају… Они мисле да су цоол и стално ми говоре како би и мени било најпаметније да искулирам. А не схватају да бити цоол значи затворити се у свом свету и бити хладан према свему. Бити цоол значи бити ограђен од свега онога што провоцира људско у човеку. Бити цоол значи бити саможива свиња која несвесно игра у ритму нехуманог времена, убеђена у своју величину и слободу без елементарног саосећања за друге. Они, наравно, не верују мени али зато верују Карлеуши, Милану Тароту, рекламама, политичарима, свима онима који гледају да их навуку и искористе за своје потребе. Њима смета оно што радим али им зато не сметају дилери дроге, криминалци, масовни идиотизам, забављачи народних маса.
> 
Они се обрачунавају са мном уместо са несрећом у себи. Навикнути на скрипте, на решења А, Б и Ц, на коначне одговоре – уопште не могу да појме било шта друго до чега се долази дубљим промишљањем. У њиховом свету све је задато, као у видео игрици, као на ТВ-у, они мисле да стварају док се, у ствари, само врте у круг. Не схватају да ти добро желе они који ти указују на проблем а не они који те убеђују да си ти, у ствари, срећан и то под условом да купиш ово или урадиш оно… Још ми саветују да се спустим за земљу и будем реалан? Питам се само који су њихови критеријуми реалности? Да паднем у бедак, испијам лекове за смирење, причам оно што сви причају и радим оно што сви раде, да будем безосећајни створ који чува све у себи и крије се од других? Вероватно мисле на такву реалност? На просек, на осредњост, на лажне осмехе? Да причам како је све пропало, лелујам около и исмејавам свачији труд? Или да се борим, постављам дубља питања, дајем одговоре, трагам за људима и дајем допринос општем?
> 
Нисам ја идеалиста, њима смета што нисам изгубио веру у људе, што стварам, што сам отворен и што се борим на свој начин. Треба да носим тај занос или да се утопим у све болеснији свет у коме је све мање места за људско? Али на кога да се угледају? Чији пример да следе? На трећеразредне певаљке и манекенке? Удараче лоптица? Продаваче магле? Где, осим евентуално у школи и породици, могу да се појаве као људи? Можда у кладионицама, играоницама, дискотекама, стадионима?! Како да не. То нису простори где могу да оплемене своја бића, приближе се другим људима као људи, развију људско у себи, то су простори који их прикивају за постојећи свет неправде, неслободе, деструкције, безумља. Тамо несвесно испијају дух времена у разноразним облицима ни не слутећи колико их све то сакати и вуче на стрампутицу. Како човек може да развије хумано у себи ако нема свест о хуманом? Амбијент ствара човека а све је мање таквих амбијената… Уместо да виде инспирацију у ономе што радим, мотивацију, за њих је то претња. Уместо позив на разговор, њима је то позив на обрачун. Уместо пружена рука, стиснута песница. Уместо слободе, њима је то затвор. Уместо да стварају, они забрањују другоме да ствара. Виде све супротно од онога што, у ствари, јесте само зато што их то провоцира, превазилази и обавезује!
> 
Немам ја предрасуде већ имам своје мишљење. Предрасуда је када одбациш нешто у старту а мишљење када се бавиш тиме, превазиђеш га и тежиш новом, дубљем, квалитетнијем. Зашто морам све да прихватим и свему да се клањам? Ко, онда, у ствари, има предрасуде? Да ли онај ко се прилагођава постојећем, скривајући се иза самозване слободе и оригиналности или онај ко тежи новим облицима, отвара просторе и пружа руке свима? Они који по природи ствари треба да имају највише енергије и воље, у цвету младости, постају најмлитавији, без воље, оптимизма, скривени у својим собама иза компјутерских екрана, интернет профила. Они који треба да верују у будућност, убијају сваку наду. Они који треба да се боре за хумано, обрачунавају се са свим оним што их доводи у питање. Они који треба да носе ватру слободе, они гасе сваку могућност промене! Они који треба да лете, секу људима крила и настоје да обезвреде свачији труд! Не схватају да свако од њих то може да развије, и много дубље, и много шире, под условом да се посвети томе и обрачуна са вредностима света који им управо то онемогућују?
>Шта има лепше од стварања? Образовања? Рада на себи, разговора са људима и развоја међуљудских односа? Шта има лепше од борбе за људско, друштвеног ангажмана и настојања да се учини нешто за добробит свих?
> 
Ма какви, проглашаваш унапред катастрофу свега постојећег и тиме се свесно ограђујеш од било какве одговорности. Унапред су ти сви криви за све а ти си, ето, као јединка немоћан и не можеш ништа да урадиш… Човек је јединка ако нема свест о себи као друштвеном бићу, члану заједнице, народа, света. Како су се људи борили против Хитлера и нацизма? Како је било у робовласништву? Средњем веку? Жене које су хтеле да се описмене спаљиване су на ломачи и проглашаване вештицама? Не, за њих је историја почела њиховим рођењем, ништа није било пре њих и ништа неће бити после. По принципу – после мене потоп…
> 
Не обрачунавају се они са мном већ са потиснутом људскошћу у себи која их провоцира и нагони да се покрену и учини нешто за свет у коме живе. Они дубоко у себи знају да није бескорисно оно што радим, него се они осећају бескорисно и зато свим силама покушавају да припишу то и другима… У крајњем, није бесмислено борити се, него је њихов живот бесмислен зато што су искључени из свих оних токова кроз које би могли да се потврде као личности? Није бесмислена борба, бесмислени су њихови животи.
> 
Није бесмислено жртвовање за више циљеве и жеља да нешто промениш, бесмислен је начин живота који воде и који обесмишљава све друго! Уместо да се боре против узрока несреће они их величају. Не треба их осуђивати, треба их схватити, омогућити им да схвате време у коме живимо и тек ће на основу тога моћи истински да изграђују себе! У противном ће се утопити у мочвару која једе све пред собом ни не слутећи да постоје блиставо чисти планински извори и језера…

Стефан Симић у посети Основној Школи у Параћину.

                                                 



ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК АЛЕКСАНДАР II И ПРИНЦЕЗА КАТАРИНА ПОЧАСНИ ГОСТ НА ДОБРОТВОРНОМ ПРИЈЕМУ ОРГАНИЗАЦИЈЕ ЛАЈФЛАЈН У ЧИКАГУ


Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II
_______________________________________________

The Office of H.R.H. Crown Prince Alexander II

 Организација Лајфлајн Чикаго и Српски музеј Светог Саве у Чикагу били су домаћини пријема и вечере у част Њихових Краљевских Височанстава Престолонаследника Александра II и Принцезе Катарине, у суботу, 29. јуна, приликом њихове посете САД. У пратњи Њихових Краљевских Височанстава био је њихов унук Мајкл Гарфинкел.   Краљевски пар стигао је у пратњи свог унука Мајкла Гарфинкела у Српски музеј Светог Саве, у авенији Вест Бери у Чикагу, где их је дочекао велики број поштовалаца. Музеј је свечано обележио прву званичну посету Принца и Принцезе, који су отворили Краљевску собу. Међу експонатима збирке налази се и поморска униформа Краља Петра II, коју је великодушно, као позајмицу, даровао његов син. Униформа је изложена поред историјске фотографије Краља који ју је носио.
Госте су дочекали председница хуманитарне организације Лајфлајн из Чикага, Кети Фанслоу, и управник Музеја др Живојин Павловић. Догађају је присуствовало више званичника, укључујући српског генералног конзула Деска Никитовића, генералног конзула Босне и Херцеговине Брану Пећанца и генералног конзула Грчке Иоану Ефтимијаду. Просторије су биле испуњене члановима управних одбора Музеја, организације Лафлајн Чикаго, Америчке асоцијације лекара, као и другим истакнутим званицама. На другом спрату Музеја налази се изложбени простор. У Краљевској соби изложене су фотографије и предмети повезани са династијом Карађорђевић, Хиландарска соба испуњена је верским експонатима, а у Теслиној соби налази се неколико експоната научне природе. У четвртој соби изложене су меморабилије чувених српских спортиста. Пре вечере, Краљевски пар је стрпљиво позирао фоторепортерима и фотографисао се са гостима. Током вечере, гостима су се кратко обратили председници двеју организација домаћина, који су затим најавили генералног конзула Никитовића. Он је говорио о снази јединства Срба у дијаспори, што је у свом обраћању снажно подржао и Њ.К.В. Престолонаследник Алексдандар II. Њ.К.В. Принцеза Катарина се у свом обраћању прво захвалила супругу зато што јој је омогућио да живи у Србији: „Ја сам почаствована што сам у Србији, са супругом, међу нашим народом. Увек ћу чинити све што је у мојој моћи да свима живот учиним бољим“, додала је она. Њено Краљевско Височанство основала је хуманитарну организацију Лајфлајн 1993. године, у оквиру својих међународних напора да хитно одговори на разарања која су настала у југословенским сукобима. Мисија организације Лајфлајн јесте да помогне свима којима је помоћ потребна, без обзира на верско или етничко порекло. Принцеза је свој говор одржала са достојанством и поштовањем, истакнувши да њена визија од пре 20 година остаје иста и данас:  „Кроз наш хуманитарни рад, сворићемо позитивне промене у животима људи. Бићемо доживотни партнери у промовисању здравља, благостања и стабилности“. Принцеза је затим одала признање за непроцењиву помоћ коју пружа канцеларија Лафлајна у Чикагу, захваливши председници Фанслоу и њеном управном одбору.
„Ви сте остварили огроман утицај. Хвала вам што сте толиком броју људи пружили оно што им је највише потребно – наду.“ Њ.К.В. Престолонаследник Александар II нагласио је у свом обраћању да је пизив да посете Дворски комплекс отворен за све: „Дођите у отаџбину. Дођите да нас посетите. Увек сте добродошли“. Најављено је да ће овог лета два одвојена наступа у Карнеги холу у Њујорку бити организована у корист Лафлајна. Један је наступ прослављене оперске диве Јадранке Јовановић, која је и раније свој таленат стављала на располагање хуманитарној организацији Лафлајн. Други је јулски наступ Момчила Николића, чувеног тамбураша, који је имао наступ и на пријему у Музеју. На крају вечери, гостима је подељен ДВД са снимком државне сахране Њихових Величанстава Краља Петра II, Крајице Александре, Краљице Марије и Њ.К.В. Принца Андреја у Краљевском маузолеју у цркви Св. Ђорђа на Опленцу, 26. маја 2013. године.

Crown Prince Alexander and Crown Princess Katherine guests of honour at Lifeline Chicago event

Lifeline Humanitarian Organization  and Serbian American Museum St. Sava joined together in hosting a reception and dinner honouring Their Royal Highnesses Crown Prince Aleksandar and Crown Princess Katherine of Serbia on Saturday, June 29, during their recent American visit. Their Royal Highnesses were accompanied by their grandson Micheal Garfinkel. The Royal Couple arrived accompanied by their grandson Micheal Garfinkel at the Serbian American Museum St. Sava, 448 West Barry Avenue in Chicago, to an eagerly awaiting capacity crowd. The celebration marked the first official visit by the Prince and Princess to open the Royal Room at the Museum. Among the artifacts in the collection is the naval uniform of King Peter II, generously donated on loan by his son. It stands on display next to an historic picture of the King in the identical uniform. Guests were welcomed by the President of Lifeline Humanitarian Organization’s Chicago Office, Kathy Fanslow, and by Museum President Dr. Zivojin Pavlovic.
Several dignitaries were on hand for the evening including Serbian Consul General Desko Nikitovic, the Consul General of Bosnia and Herzegovina Brane B. Pecanac, and the Consul General of Greece Ioanna Efthymiadou. The room was filled with Board Members of the Museum, the Lifeline Chicago Office, and the Lifeline American Medical Association, as well as several distinguished invited guests.
The second floor of the Museum is the exhibit area. The Royal Room includes pictures and items relating to the Karageorgevitch Dynasty, the Hilandar Room is filled with religious displays, and the Tesla Room has several exhibits of a scientific nature. The fourth room displays memorabilia of famous Serbian athletes of international renown. Before the dinner, the Royal Couple patiently posed for pictures with each of the guests taken by volunteer photographer Dorothy Paunovich. Her husband Mike Paunovich recorded the evening’s festivities on video. Brief remarks were given at dinner by the presidents of the two host organizations who then introduced Consul General Nikitovic. He spoke of the strength in unity of all Diaspora Serbs, comments that were echoed strongly by HRH Prince Aleksandar in his remarks. His Highness then asked Princess Katherine, Patron of Lifeline Humanitarian Organization,  to address the guests. Her Royal Highness began by saying how she is grateful to her husband every day for giving her the opportunity to be in Serbia. “I am so honoured to be there in Serbia, with my husband, with our people. I will always do everything possible to make life better for everyone there,” she added. Her Royal Highness founded the Lifeline Humanitarian Organization in 1993 as an international effort and urgent response to the devastation resulting from the Yugoslav conflict. Lifeline Humanitarian Organization mission was to offer assistance to everyone in need regardless of religion or ethnic origin.  The Crown Princess delivered her speech with dignity and respect and stated her vision 20 years ago, and it remains the same today: “We will make a positive difference in peoples’ lives through our humanitarian work. We will be the lifetime partners of the people of in promoting health, wellness, and stability.” The Princess further acknowledged the immeasurable help of the Chicago office by thanking President Fanslow and her Board. “You have made such an impact. Thank you for giving so many people the one thing they need the most – hope.” In concluding his remarks for the evening, HRH Crown Prince Alexander emphasized this open invitation for everyone to visit the Royal Compound. “Come home. Come see us. You are always welcome.” It was announced that two separate performances this summer at Carnegie Hall in New York City will be setting aside profits to benefit Lifeline. One is the celebrated opera Diva Jadranka Jovanovic, who has donated her time and talent in the past to benefit Lifeline Humanitarian Organization. The other is a July performance by Momcilo Nikolic, renowned tamburitza artist, who was on hand to entertain at the Museum event.  At the end of the evening, guests were given a DVD of the State Reburial of Their Majesties King Peter II, Queen Alexandra, Queen Maria and HRH Prince Andrej which took place at the Royal Mausoleum in the St. George Church in Oplenac on May 26, 2013











Kraljevski  Dvor
Beograd 11040, Srbija                                   
Tel:  +381 11 306 4000
Fax: +381 11 306 4040
Posetite www.dvor.rs

 Public Relations
The Royal Palace
Belgrade 11040,Serbia
Tel: +381 11 306 4000
Fax:+381 11 306 4040
Please visit: www.royal.rs