Укупно приказа странице

Translate

word clok

word clok

понедељак, 19. август 2013.

99. ГОДИНА ОД ЦЕРСКЕ БИТКЕ - Тито у казненој експедицији на Србију

ЛОЗНИЦА - Премијер Србије Ивица Дачић предводиће данас, у оквиру спомен-комплекса „Церска битка” у Текеришу код Лознице, централну државну церемонију поводом обележавања 99. годишњице прве победе над централним силама у Првом светском рату.
Крај Спомен-костурнице у Текеришу биће положени ловорови венци и одате државне и војне почасти, а церемонији ће присуствовати представници Владе Србије, Лознице, Шапца, Крупња и представници бројних удружења грађана.
Церска битка, која се одиграла током августа 1914. године, представља једну од најзначајнијих и највећих победа српске војске у читавом току Првог светског рата и то је, истовремено, и блистав пример тактички добро осмишљене и остварене војне операције.
Остваривши победу у знаменитој Церској бици, припадници српске војске, предвођени генералом Степом Степановићем, пружили су пример безмерне храбрости и патриотизма који је остао уткан у колективну свест нације све до наших дана.
Прва победа српске војске у Првом светском рату резултат је десетодневних сукоба у рејону планине Цер, Посавини и Подрињу, а после уласка српске војске у Шабац, који су Аустроугари запосели на почетку операције, Стрепа Степановић, командант Друге српске армије, бива унапређен у чин војводе.
У операцијама у западној Србији учествовало је око 200.000 аустроугарских и око 180.000 српских војника, а процењује се да је агресор претрпео двоструко веће губитке.
Процене броја погинулих аустроугарских војника крећу се између 6.000 и 10.000, око 30.000 је рањено, а 4.500 заробљено. Војска Краљевине Србије имала је између 3.000 и 5.000 погинулих и око 15.000 рањених.
Током операције аустроугарске снаге су починиле стравичне злочине над цивилним становништвом у окупираним градовима и селима у западној Србији.

Танјуг


Церска битка: Српска победа која је задивила цео свет


Церска битка, прва савезничка победа у Првом светском рату над Централним силама (Аустроугарска и немачко царство), вођена је од 12. до 24. августа 1914. године, а у историографији се помиње и као Јадарска битка, јер су се главне војне операције одвијале у сливу реке Јадар.
По начину вођења и исходу, Церска битка представља ремек-дело ратне вештине, а као изузетан пример преласка из стратегијске одбране у контранапад, она се и данас проучава на најпознатијим војним академијама, укључујући и амерички Вест Поинт.
Церској бици претходиле су борбе српских предстражних одреда на Дрини и Сави, који су пуна четири дана, од 12. до 15. августа, храбро одолевали надирању знатно бројнијих и јачих аустроугарских трупа.
Знајући да Аустроугарска припрема велику летњу офанзиву на Србију, српска Врховна команда припремала се за тактичко-оперативна дејства и контраофанзиву. Процењујући да ће главнина аустроугарских снага ударити са севера и долином Мораве, док ће помоћне снаге надирати са запада од Дрине, Команда је своје снаге распоредила на следећи начин: Прва армија, под командом генерала Петра Бојовића, налазила се на простору Гроцке, Смедеревске Паланке, Раче и Тополе. Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, налазила се у рејону Обреновца, Лазаревца и Аранђеловца. Трећа армија, под командом генерала Павла Јуришића, штитила је северну и северозападну границу од ушћа Колубаре до Љубовије, док се Ужичка војска, под командом генерала Милоша Божановића, налазила у рејону Ужица, како би контролисала правце који од Вишеграда и Бајине Баште воде долином Западне Мораве.
Насупрот њима, Пета армија Аустроугарске, под командом генерала Франка, налазила се на простору Бијељина, Зворник, Прибој, Брчко. Шеста армија, под командом генерала Поћорека, била је груписана у рејону Власеница, Рогатица, Калиновик, Сарајево, док се Друга армија, под командом Бем-Ермолија, налазила у Срему и Банату. Аустроугарска команда главнину снага концентрисала је на Дрини, одлучујући се за северозападни стратегијски правац што је донекле изненадило српску Врховну команду.
Уочавајући стратешку важност планине Цер, а према тренутном распореду снага, командант Друге армије Степа Степановић израдио је план дејства Друге армије по главном стратешком правцу, као и план садејштва Треће армије и делова Прве армије (Моравске 2 и Тимочке 1. дивизије).

Битка
Борбе су почеле у зору прелазом аустроугарске армије код села Батара и Самуровића аде, са циљем даљег продирања у Србију, док је Друга армија форсирала реку Саву и заузела Шабац.
До првог великог окршаја на планини Цер дошло је у ноћи између 15. и 16. августа код Текериша, а потом су борбе вођене све до 20. августа на фронту ширине 50 километара и правцу Шабац-Текериш-Крупањ.
Аустроугарске снаге, које је предводио командант балканске војске Оскар фон Поћорек, имале су више од 200.000 људи, добро наоружаних и опремљених, који су дејствовали уз одличну логистику и садејство модерне артиљерије. Војска Краљевине Србије, чији је врховни командант био регент Александар Карађорђевић, имала је 180. 000 војника и невиђен морал.
Победи Срба, поред тога, допринела је исправна стратегија врховне команде, али и искуства у модерном ратовању која су стекли у Балкански ратовима. Аустроугарске снаге натеране су на повлачење у ноћи између 19. и 20. августа, које се наставило и наредног дана.
Истеривањем непријатеља до Дрине и завршним операцијама, од 21. до 28. августа 1914. године, када је ослобођен Шабац, окончане су такозване церске операције.

Војници на Церу
У тешким борбама Аустроугарска је имала око 25.000 погинулих и рањених и више од 4. 500 заробљених официра и војника. На српској страни из строја је избачено 16.045 подофицира и војника и 259 официра, од тога је било 2.107 погинулих и 250 заробљених.
У извештају о поразу аустроугарске војске, аустријски новинар Ервин Киш је написао: “Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бекству. Једна потучена војска, не, једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници (…) Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу”.
Пресудну улогу одиграла је Друга армија, као најзначајнија оперативна група и њен командант ђенерал Степа Степановић, који је израдио план оперативних дејстава и у кључном тренутку упутио један пук да овлада гребеном Цер, што је одлучило исход битке.Због изузетних заслуга у руковођењу и командовању у Церској бици, командант Друге српске армије Степа Степановић унапређен је у чин војводе. Та прва победа савезника у Првом светском рату афирмисала је команданта Степу, што је битно ојачало и морал савезничке војске.
Гоњењем непријатеља до Дрине и завршним борбама код Шапца, 21-24. августа 1914 године, окончана је тзв. церска операција.
Вест да је српска војска до ногу потукла аустроугарске трупе изненадила је светску јавност, која није очекивала да се једна мала држава, исцрпљена Балканским ратовима у претходне две године, може војнички одупрети великој сили.


Тито у казненој експедицији на Србију


До сада се само стидљиво помињало да је Јосип Броз био аустријски каплар у Првом светском рату. Истина је да је он учествовао у походима најозлоглашеније аустроугарске 42. вражје дивизије и да је за учешће у рату против Србије добио унапређење.

Највећа тајна коју је Јосип Броз Тито морао да сакрије како би се српском народу наметнуо као вођа и „највећи син” део је његове војничке биографије из Првог светског рата и учешће у аустроугарској казненој експедицији на Србију. После Другог светског рата, стидљиво се у државноконтролисаним биографијама Јосипа Броза Тита појављивала информација да је у младости био аустријски каплар, али најновија открића показују да је Тито учествовао у неким од најславнијих тренутака јуначке српске историје, само на непријатељској страни.

Серију текстова којом Прессмагазин настоји да демистификује лик и дело највећег Југословена, чији култ поново оживљава широм бивше државе поводом тридесетогодишњице његове смрти, настављамо ексклузивним открићем да је Тито био војник злогласне 42. вражје дивизије, која је од свих аустријских формација највише посејала зла по Србији, и да је за време деловања на српском тлу напредовао до највишег подофицирског чина у аустроугарској војсци.

Перо Симић, најпознатији биограф Јосипа Броза Тита, дошао је до тајних докумената о Јосипу Брозу који су чувани у архивама некадашњег Маркс-Лењин института, а који говоре о његовим ратним данима у служби цара. Строго чувана тајна забележена је у аутобиографији коју је Тито морао да пише када је постао комуниста, а у којој због ригорозне провере није смео да изостави тако важне детаље.

- Броз је крајем 1912. године регрутован за техничку службу Бечког арсенала, централну групацију Аустроугарске монархије. Вредним извршавањем војничких обавеза, већ на почетку војничке каријере скренуо је пажњу на себе и старешине су му омогућиле да заврши подофицирску школу. Тито је постао најмлађи извиђачки водник у 25. домобранском пуку, а према неким изворима, био је и најмлађи подофицир у целој аустријској војсци. Према ратном дневнику његове јединице, као и према поверљивим подацима који се чувају у архиви у Москви, Броз је имао запажену улогу у Првом светском рату – каже Перо Симић.

Званична југословенска историја тек је у фрагментима бележила овај део његове историје. Титов биограф Владимир Дедијер писао је да је Тито са својим пуком стигао само до границе са Србијом, а Тито је тврдио да је „избегавао судбину да се као Хрват и социјалиста бори против своје браће и другова, српских радника и сељака”. Дедијер је такође забележио да је Тито у Србији вршио антиратну пропаганду, због које је наводно био затворен у Петроварадинској тврђави. Међутим, Тито је у поверљивој аутобиографији коју је писао у Москви признао да је учествовао у казненој експедицији на Србију и да је почетком 1914. отишао на српски фронт као водник, где је остао до другог одступања аустријске војске у децембру 1914. године.

Да је Тито прешао границу са Србијом за време рата потврдио је и Жарко Ведрић, аустријски генералштабни пуковник 42. вражје дивизије. Он је, према подацима из Архива Југославије, једном од сарадника Агитпропа прецизно рекао да је 25. пук остао на српском фронту све до јануара 1915. године, дакле више од пет месеци.

Тито је једном приликом и сам признао да је био у западној Србији. Како каже Перо Симић, то је историчару Ванцеславу Генчићу, који је имао прилике да разговара са највећим бројем комунистичких функционера, потврдио лично Александар Ранковић. Када је у јесен 1941. године врх КПЈ тражио погодно место за саветовање својих највиших функционера по западној Србији, Тито је, на запрепашћење свих, а поготово својих српских пратилаца, показао одлично познавање терена, укључујући бројне стазе и пречице. Ранковић га је тада питао да ли је некада био у овом делу Србије, а Тито му је одговорио:

- Па ја сам овде ратовао као аустријски војник 1914.

Титу је тада саветовано да то више никада не помиње ако жели да га Срби прихвате.

Према ратном дневнику Титове јединице, види се да је 42. домобранска вражја дивизија учествовала у свим великим биткама у западној Србији, Гучеву, Мачковом камену, као и у великим биткама на Дрини, Церу и Колубари. Ратни извештаји аустријске, али и српске војске говоре да је његова дивизија учествовала чак и у опсади Београда. Тито је, иначе, на Србију кренуо са чином каплара, а из Србије отишао са чином старијег водника, што је био највиши подофицирски чин у аустријској војсци. После учествовања на српском фронту, постао је ордонанс у штабу 42. вражје дивизије, добио „униформу са три ширита” и постао штабсфелдвебел.

А подручје на коме је деловала 42. вражја дивизија најтеже је страдало за време офанзиве аустроугарске војске на Србију. Само према попису становништва може да се утврди да је Подриње изгубило више од 50.000 људи, а према аустријском попису из 1916, само Шабачки округ је имао 76.000 људи мање него 1910, од чега 58.000 мушкараца.

Дедијер је тек након Титове смрти објавио како је Броз за време Првог светског рата одликован једном малом сребрном медаљом за храброст, и то за заслуге на руском фронту, где се налазио од јануара 1915. до марта исте године.

Међутим, према документима које је Перо Симић пронашао у Москви јасно се каже да је Тито „за време империјалистичког рата добио два ордена за храброст”. Документ је потписао један од најповерљивијих људи Коминтерне, шеф кадровског одељења за европске земље Георги Дамјанов. Како каже Симић, то указује да је Тито добио орден за заслуге и на српском фронту, као и на руском.

- Тито се на српском фронту задржао много дуже него на руском и у Србији је унапређен за штабсфелдвебела, а сва аустријска унапређења у том рату била су саставни део указа о одликовању – каже Симић.

Он нам је доставио и фотографију која, према његовим речима, све ово посредно доказује. Реч је јединој његовој до сада познатој фотографији из Првог светског рата, за коју се касније тврдило да је сликана на руском фронту.

- Обратите пажњу да пуца из рова одевен у лагану подофицирску блузу и панталоне, са плитким ципелама. У Русији је био током зиме и није могао да буде тако обучен. Слика је највероватније усликана на Бежанијској коси изнад Београда, имајући у виду ратни распоред његовог 25. пука. Та фотографија, такође, демантује да је он у Србији водио антиратну пропаганду – каже Симић.

Логор – Броз радио у млину сеоских кулака

Броз је после одласка из Србије ратну каријеру наставио на руском ратишту, где је био тешко рањен и заробљен. Када се опоравио, пребачен је на обалу Волге, у заробљенички логор у Алатиру, где су се заробљени аустроугарски Срби, Словенци и Хрвати припремали да пређу на страну Србије и откажу послушност цару. Према подацима до којих је дошао Перо Симић, Броз је ту понуду српске и руске владе одбио, па је пребачен у други логор, где је додељен тројици сеоских кулака да ради у њиховом млину. У затвору га је дочекала и фебруарска револуција у Русији, а Лењинова октобарска га је сачекала док је био у бекству, у области Омска, коју су бољшевици освојили тек две године касније. Занимљиво, у енглеској енциклопедији „Ко је ко” из 1950. године, Тито је написао да је учествовао у револуцији, да је дезертирао код Руса и да се борио на страни Црвене армије, а исте године у америчкој верзији ове енциклопедије написао је да су га Руси заробили. 

Вечера – Толбухин: Друже Чита, ви сте пуцали на мене

После Другог светског рата, Тито је у Београду приредио вечеру маршалу Толбухину, на којој је припити Совјет почео да приповеда ратне приче са Карпата из Првог светског рата, на шта је Тито одговорио:
- И ја сам био на Карпатима.
- Како на Карпатима, друже Чита?
- Тукао сам се на Карпатима као аустроугарски мобилизовани грађанин. Пали смо после тога у руско заробљеништво и тако сам доспео у Русију.
- Значи, друже Тито, ви сте се тукли против Руса? Значи, ви сте пуцали на мене?
- А шта сам могао да радим? Ви сте пуцали на мене, па сам и ја пуцао по вама. Логично. Нисмо могли да се дамо пострељати од вас као зечеви. Ви сте се тукли за руског цара, а ми за аустријског.

Мачевање – Фердинанд му лично уручио награду

Тито је по регрутацији од старешина добио дозволу да се усавршава у мачевању, које му је било јако привлачно. Он је то својим надређенима вратио пошто је постао првак 25. домобранског пука, а касније освојио и друго место у целој аустријској војсци. Награду му је том приликом уручио лично надвојвода Јосиф Фердинанд Први Хабзбуршки.

- Ја примам честитке од надвојводе. Обичан војник руковао се с чланом царске породице – рекао је том приликом Тито, касније велики комуниста.