Укупно приказа странице

Translate

word clok

word clok

уторак, 10. септембар 2013.

Dušan Kovačević: Zaslužili su Srbi malo i da žive

Dušan Kovačević uoči nove postavke drame „Sveti Georgije ubiva aždahu“: Falio bi nam još samo neki rat da bismo se potpuno smirili, da nas nema. Priča o slavljenju sopstvenog nestajanja mora da se zaustavi

KULTNA predstava „Sveti Georgije ubiva aždahu“ Dušana Kovačevića vraća se, posle dvadeset sedam godina, na scenu Ateljea 212: istorijska drama o ljubavnom trouglu koji se odvija u klanici Prvog svetskog rata, imala je premijerno izvođenje u režiji Ljubomira Mucija Draškića. Ovog puta biće rađena u novoj podeli, kao omaž velikom reditelju i prva će je videti publika u Kulturnom centru Bora, 26. septembra.

Najavljujući ovu „uzbudljivu, pomalo bizarnu priču o oklevetanim mačvanskim seljacima osakaćenim u balkanskim ratovima, koji su navodno iskoristili odsustvo sposobnih vojnika da bi se približili njihovim ženama i sestrama, pa ih srpska komanda (da bi sprečila pobunu) mobiliše i šalje na prvu liniju fronta Cerske bitke“ - pozorišna kuća se pridružuje i skorašnjem obeležavanju sto godina od Velikog rata...

- Ta predstava je za mene jedna od najznačajnijih u sveukupnom pozorišnom radu - kaže ovim povodom Dušan Kovačević. - Nije se igrala samo u Ateljeu, bilo je sjajnih postavki i u Novom Sadu, Kragujevcu i Banjaluci. Svaka od njih je na svoj način bila uzbudljiva i lepa, iako su svojevremeno imale problema sa napadima „velikosrpskog rukopisa“. Tako su u Novom Sadu do same premijere bili zabranjeni činovi na uniformama, a postala je i predmet rasprave zbog pesme „Prilep“ na makedonskom Sobranju. Ali je bila i ostala zaštitnik znak. I za mene i za Atelje.

* Sada se vraća na repertoar uoči stogodišnjice Prvog svetskog rata. Neki ratovi su nam se desili i u međuvremenu, ne samo od 1914. godine nego i od Draškićeve premijere?

NOVA PREDSTAVA
- „SVETI Georgije ubiva aždahu“ je rimejk Mucijeve režije, jedan pomalo jedinstven pozorišni događaj u kome gotovo ceo ansambl ulazi u podelu predstave koja je prvi put postavljena na scenu pre 27 godina - objašnjava Kovačević. - Ekipa je uz tekst dobila i DVD stare „Aždahe“, pripremali su se tokom leta, a na sceni je i veliki video-bim. Biće to „u korak“ isto kao što je bilo, a cela predstava se radi kao omaž velikom reditelju. Reč je o jednoj vrsti posebne pažnje, koja ne bi mogla da postane pravilo niti da se radi s drugim predstavama.

- Moj komad je priča o jednom događaju u jednom strašnom ratu. Pred nama nije proslava stogodišnjice, to je proslava pogibije! Za nekoliko dana izginulo je 16.000 srpskih vojnika prvog poziva. Kažu, izginulo je i 25.000 austrougarskih, a zaboravlja se da su polovina bili naši ljudi. Desio se masakr na Ceru. Ljudi su branili svoje kuće, ognjišta, porodice. Najviše ih je stradalo iz Mačve. Dakle, Prvi svetski rat je u srpskoj istoriji jedna od najvećih katastrofa. Posledica je to što nas danas nema, a što ne može da se nadoknadi. Nestala je trećina najvitalnijeg stanovništva, celokupne familije. Zato na taj dan treba da zvone zvona i da se drže parastosi.

* Kakva se istorijska pouka može izvući iz ovog događaja?

- Da je svaki razgovor i pregovor bolji od pogibije. Srbija danas ne sme da pomisli ni na jedan rat. Više nas nema ni za jednu kavgu. Svake godine nas je za 40.000-50.000 manje. Bavimo se pričom ko je nagovorio jednog velikog mučenika i nesrećnika Gavrila Principa da ode i puca na prestolonaslednika Ferdinanda. Naravno, iza svega stoje Apis i Nikola Pašić, kao što iza svega uvek stoje političke i vojne službe. I naravno, da ništa nisu tim povodom uradile, kao što nisu uradile ni 1903. godine posle masakra nad Obrenovićima, kada je nestala jedna familija. I taj isti Apis posle desetak godine uputio je u Sarajevo decu da pucaju u prestolonaslednika, znajući da će to da izazove rat.

* Nije toliko poznat podatak da je četiri decenije kasnije, zvanično, „oprana“ ta „crna ruka“?

- Dok mi ovde još jurimo četnike po planinama, 1953. godine prvi čovek kojeg je rehabilitovao Josip Broz bio je Apis. Anarhistu koji je vodio stvari do onoga što će nam se desiti u našem bratoubilačkom ratu od 1941. do 1945. godine, kada je ponovo izginulo toliko ljudi i nestala kompletna građanska klasa. I to što nam se danas zatvaraju škole, nestaju sela i ima nas toliko koliko nas ima, posledica je onoga što je istorijski prethodilo. U Prvom svetskom ratu smo opustošeni, a Drugi nam je došao po principu koji je najbolje artikulisao profesor Vladeta Jerotić svedočeći o demonstracijama 27. marta i euforičnim povicima „bolje grob nego rob“. Nisu tu masu animirali komunisti i Tito za koga se nije ni znalo do 1943, nego engleske obaveštajne službe. Na kraju smo, kaže Jerotić, dobili i grob i rob. U vreme kada su se Rim, Prag i Pariz proglasili za otvorene gradove, mi smo našli, vođeni suicidnim željama kroz celu istoriju da kažemo „ne“ pred jednom od najmoćnijih armija u svetu. Ima li to ikakve veze sa 1999. godinom i našim suprotstavljanjem sili? Pa naravno da ima.

* Ruševine nas podsećaju na tu godinu više nego sopstveno pamćenje?

- Najlepša ulica u Beogradu i sada je u ruševinama i služi kao turistička atrakcija za one koji hoće da vide kako se šaka ljudi suprotstavila armiji kao NLO jedinici. Jedva smo je i videli. Falio bi nam još samo jedan rat da bismo se potpuno smirili. Da nas nema. U celoj toj tragediji, priči o glorifikaciji smrti, nikako da shvatimo da nije hrabrost izvršiti samoubistvo. Treba živeti. Bio bi red da pre nego što svi postanemo nebeski narod, budemo malo i ovozemaljski. Zaslužili su Srbi malo i da žive. Zato me posebno nervira što o najvećim herojima pričaju najveće kukavice, kao što pričaju o Principu i njegovom samoubistvu. O njegovom zanosu i činu samopožrtvovanja. Setimo se i kako je 1999. godine, u masakru nad Srbijom, vođen rat tako što je glavni komandant bio u Titovom skloništu i odatle komandovao. Prijatelju, onda obuci uniformu i idi na prvu liniju fronta! A ne uz viski i iz atomskog skloništa u Dobanovcima.

* Zato nas je sve manje?

- Godišnje za 50.000, za deceniju će nestati grad od 500.000 stanovnika, a ako se tako nastavi, za vek će nas biti upola manje nego danas. Kome onda mi gradimo mostove i puteve? Juče sam čuo statistički podatak koji me je porazio: svakog dana u ovoj zemlji četvoro, uglavnom mladih ljudi, izvrši samoubistvo. Među prvima smo u Evropi po suicidu, ima li šta alarmantnije? Šta je gore od toga? Uz svu pevaniju i cirkuse koji se vrte po našim televizijama, tek tu i tamo poneka emisija bavi se ovom temom. Ima li išta važnije? Pa kod nas je zakonom dozvoljeno da se trudnice otpuštaju s posla. S takvim i sličnim pojavama svakodnevno se suočava ovo malo nas što je ostalo...

* Šta bi trebalo uraditi da se ovako predvidiv scenario ne ostvari?

- Najosnovniji zadatak svake vlade jeste da se broj stanovnika uveća, a onda i da se više naših ljudi vrati iz sveta nego što u njega ode. Nema trećeg imperativa! U to nas uveravaju nemilosrdni podaci koji nemaju veze s kafanskim patriotizmom i četvorogodišnjim mandatima. Mogu sve naše bitke da se obeležavaju zvonima, parastosima, sećanjima, ali priča o slavljenju sopstvenog nestajanja - mora da se zaustavi. To je bolest. I još o tom slavlju pričaju oni koji ne bi ni iz kuće izašli. Da ih ne produva. Najveći „heroji“ su najveće kukavice: oni koji se nikad ne bi usudili da tako nešto urade pričaju o Principovom umiranju u kazamatu, u vlazi i memli, kao o svetom činu. U poslednjim ratovima su, opet, izginuli mali, obični ljudi, a obogatili se oni koji su ih huškali na rat. Šta smo posle svega dobili? Novu klasu bogataša i nesreću raseljenih...

ŽIVEĆE UMESTO NAS

- PRE par meseci gledao sam emisiju na Bi-Bi-Siju o jednom plemenu u Australiji koje se danas svelo na dva čoveka, jedinu dvojicu koji na svetu govore tim jezikom. Zaključak je bio - kad jedan umre, drugi će zaćutati. Neće imati s kim da razgovara. Mi o takvim stvarima ne razmišljamo. I zato se ponovo pitam, zašto uopšte gradimo, zašto se sekiramo? Planeta je prenaseljena, neko će sigurno doći na to što mi ostavljamo. Oživeće i naša opustošena sela. Mi gradimo nekima koji će ovde živeti umesto nas.

Извор: Вечерње НОВОСТИ  online

Vukica STRUGAR | 09. septembar 2013.

Нико не зна чији је кнез Михаило

Нестанак ограде око обележја у Кошутњаку показао је и да нико не преузима одговорност да се о том споменику брине како га крадљивци не би оскрнавили а време докрајчило Ако и даље не може да се расветли ко је сковао заверу против кнеза Михаила Обреновића, требало би барем да се зна ко је задужен да се стара о споменику у Кошутњаку на месту где је он пао као жртва атентата. Нестанак ограде око обележја, показао је и да нико не преузима одговорност да се о том споменику брине како га крадљивци не би оскрнавили, а време докрајчило. Одричу га се све институције. Пре свих, београдске општине Чукарица, Раковица и Савски венац, за које у Заводу за заштиту споменика културе и градском Секретаријату за културу кажу да је једној од њих, по прописима, задатак да одржава меморијал. Којој тачно од те три општине, то јуче нико није умео да разјасни, односно, није био спреман да призна.

С обзиром на такав мањак свести о дужностима према споменику једном од најзаслужнијих владара у српској историји, није изненађење што је обележју до пре три месеца недостајала и плоча, коју је неко украо. Историјски музеј Србије успео је да окупи неколико јавних предузећа и градски Завод за заштиту споменика културе у акцији да се обележје делимично обнови. Уклоњени су графити и израђена је нова плоча, коју је потом на јавној свечаности почетком јуна открио тадашњи министар културе Братислав Петковић.

Ограду, које до данас нема, „Србијашуме” су однеле да је поправе, кажу у Заводу за заштиту споменика културе. Претпостављају да се она и даље налази у том јавном предузећу.

Да ли је то тачно и, ако јесте, када ће ограду оспособити за враћање на старо место у Кошутњаку, у „Србијашумама” нам јуче нису одговорили. Податке о томе, како су казали, нису успели да прикупе до 15 часова, када им се завршило радно време.

Обележје у целини није под старањем завода, јер није испунило критеријуме да буде проглашено културним добром.

– Ми смо се побринули за израду и постављање нове плоче, зато што су нас позвали из Историјског музеја да помогнемо. Чим смо чули да је ограда нестала, послали смо нашег човека да обиђе то место и провери у каквом је стању, односно да ли има још неких оштећења која би указивала на крадљивце. Нисмо сигурни ко је меморијал подигао, али за његово одржавање задужена је општина на чијој се територији налази. Не знам да ли је то Чукарица, Раковица или Савски венац – рекла је Милица Грозданић, директорка београдског Завода за заштиту споменика културе.

Из све три општине на које је Грозданићева упутила, међутим, тврде да обележје није у њиховој ингеренцији. У Раковици су предложили да позовемо завод а, после одговора да већ јесмо, досетили су се нове адресе – градског Секретаријата за културу. Из Савског венца су поручили да споменик припада Чукарици, чији је председник Зоран Гајић казао да то није тачно а није имао ни идеју ко јесте задужен за меморијал.

У Секретаријату за културу су потврдили наводе завода да сваки споменик који није проглашен културним добром потпада под старање општине на чијој се територији налази. Али, Горица Шкипина, помоћница секретара, јуче није имала информацију на којој је заправо општини обележје места смрти кнеза Михаила.

В. Вукасовић

Извор: Политика online