Укупно приказа странице

Translate

word clok

word clok

четвртак, 17. октобар 2013.

МЕМОАРИ КРАЉА ПЕТРА II (1. део) / MEMOIRS OF KING PETER II (1 part)

Издавач: evro-giunti

Аутор Душан БАБАЦ
Едиција          Монографија
           
Ћирилица, Латиница
Категорије     Књиге за одрасле, Монографије и приручници
Број страна     281
Формат           30x20 цм
Повез  Луксузан


Мемоари Краља Петра II  Карађорђевића двојезично су издање на српском и енглеском језику у луксузном повезу, са више од 250 аутентичних фотографија и факсимила оригиналних докумената. Неки од ових докумената и фотографија никада раније нису објављени, нарочито они који се односе на период Другог светског рата, егзила, на посету Великој Британији и Блиском истоку, као и на званичну државну посету САД 1942. и сусрет краља са председником Рузвелтом.



КРАЉ ПЕТАР II: РАНЕ ГОДИНЕ

Када ми је било шест година преселили смо се из старог двора у Београду (који је саградио мој деда) у нови двор на Дедињу. Била је то блистава зграда на врху брда, четири километра ван града. Купили смо цело брдо и имали смо око осамнаест километара пута на њему. Већи део брда био је пошумљен младом шумом са нашом огледном фармом у његовом подножју. Ову фарму је надзирао мој учитељ јахања, пуковник у пензији. Имала је коњушницу за седам или осам коња, и обор са око двадесет крава и свиња. Близу се налазила фарма пилића где се један Рус избеглица, бивши генерал мислим, бринуо о свим могућим врстама пилића јер се мој отац веома занимао за живинарство. Уз саму кућу стајала је омања црква пројектована као капела македонског манастира. Моји мајка и отац су живели у великој кући, док смо ми деца и наше дадиље заузимали сељачку кућу сазидану у облику полукруга окружену тополама и лејама са разнобојним цветовима „дан и ноћ“. У гаражи је била вежбаоница где смо се забављали одбојком и гимнастиком.
Цело имање је било обрађено и вођено по најновијим методама. Захваљујући електричној централи испод гараже, били смо независни од градске електродистрибуције, док су пумпа на електричну струју и централне пећи снабдевале све куће на нашем земљишту парним грејањем и топлом водом. Куће су биле повезане лавиринтом тунела кроз које су пролазиле цеви са топлом водом и паром, електрично осветљење и телефонски каблови који су служили као средства за комуникацију када је време било лоше.Најдужи тунел, дуг преко два километра, ишао је од двора до гараже, други по дужини од гараже до чувареве кућице. Храна се слала у малим загрејаним камионетима кроз тунеле из централне кухиње. Имање је такође имало зубну и лекарску ординацију са болничарком која је ту становала. Др Рабиновић је једном недељно прегледао свакога на имању ко би то желео. Постојале су такође пекара, столарска, као и машинска радионица (права фабрика са струговима и машинама за брушење) у великој згради где је била гаража. То место ме је посебно привлачило и ја сам ту провео многе срећне часове мувајући се около. Радња са мешовитом робом снабдевена практично свачим, од игле и конца, преко кукурузних пахуљица, сапуна, чоколаде, итд. до било ког резервног дела који би неком био потребан за ауто или мотоцикл – и све по производној цени! То је било чаробно место. Целим имањем су управљала као борбеним бродом два поморска официра, један благајник поручник фрегате, а други инжењер. Сво особље за електричну струју и градњу било је регрутовано из одреда поморске гарде.
Неки чланови домаћинства се издвајају у мом сећању. Један од мојих миљеника био је Милорад, пуначак, забаван момак, познат као„жаба“. Он нам је сваког дана сервирао енглески доручак који се састојао од пориџа, сланине, јаја, воћа и чаја. Изнад Милорада је био наш елегантни рускибатлер Шурка, који је тврдио да је био генерал у царској војсци, мада то никада није доказано. Био је веома културан човек и знао је више језика. Особље је на ово префињено створење гледало са извесном нетрпељивошћу, али га је породица одувек веома волела.
Мој живот је кренуо озбиљним стазама у оно време када је мој отац ангажовао професора Костића, директора основне школе „Краљ Петар I“ у Београду. Он је сваког јутра долазио у Двор да ме подучава, а постојао је ритуал када сам спремао своју торбу као да идем у школу и када сам одлазио из кућице где сам живео у Краљевски двор где сам имао сопствену учионицу. Професор Костић ме је учио математици, читању, писању, географији и југословенској историји. Такође је свирао виолину док сам ја певао, али се бојим да мој глас никада није био музикалан. Уствари, крекетао сам као жабац. Коњички официр којиме је подучавао јахању, надзирао је и моју физичку обуку.
Суботом и недељом се није радило сем што смо ишли уцркву. Мој отац је био веома заузет и није нас пратио јер је морао да путује по земљи. Али ме је понекад између аудијенција водио у шетњу. Често сам одлазио у његову радну собу док је разговарао са посетиоцима и то ме је једном довело у незгодну ситуацију. Постојала су тајна врата његове радне собе, која су ме одувек интересовала. На притисак дугмета врата ормара са књигама су се отворила у његовој библиотеци. Једном сам га посматрао како улази на тај начин и наумио сам да га имитирам. Ушао сам кроз ормар док је разговарао са једним важним посетиоцем. Веома строго ми је рекао да изађем. Одувек сам био радознало дете и разне ситнице које је имао у канцеларији привлачиле су ми пажњу. Било је пуно дугмади која треба притискати, сећам се да сам једном притиснуо три док је он са неким разговарао и био сам задовољан када су ушли министар двора и ађутанти.

(Наставиће се...)

King Peter II: THE EARLY YEARS

When I was six years old we moved from the old palace in Belgrade (built by my grandfather) to the new palace at Dedinje. This was a magnificent building on the top of a hill, two and a half miles outside the town. We had bought the entire hill and had about ten miles of road on it. Most of the hill was wooded by a young forest with our model farm lying at its foot. This farm was supervised by my riding teacher, a retired colonel. It had stables for seven or eight horses and about twenty cows, and pigs. Nearby was a chicken farm where an exiled Russian, formerly I believe, a general, took care of every conceivable variety of chicken, for my father was very interested in poultry. Attached to the house stood a little chapel designed like one in a Macedonian monastery. My mother and father lived in the big house while we – children and our nurses – occupied the small cottage built in the shape of a kidney, surrounded by poplars and lovely beds of multi-coloured pansies. In the garage was a gymnasium where we used to amuse ourselves at volley-ball and gymnastics.
The whole property had been built and was run on the most modern methods. An electricity plant under the garage made us independent of city electricity, while an electric pumping station and central furnaces supplied all the houses on our land with steam heat and hot water. The houses were connected by a labyrinth of tunnels which conveyed the hot water and steam pipes, electric light and telephone cables, and which served as a means of intercommunication when the weather was bad. The longest tunnel, over one mile in length, ran from the palace to the garage, the second longest from the garage to the guard’s house. Food was sent in little heated trucks through the tunnels from the central kitchen.
The estate was also equipped with a dentist’s and a doctor’s surgery with a resident nurse. A Dr Rabinović attended once a week for anyone on the estate who wished to consult him. There was also a bakery, a carpenter’s workshop, a machine shop (quite a factory with lathes and grinding machines) in the big building where the garage was. This place particularly attracted me and I spent many happy hours pottering about there. A general store supplied practically everything from needle and thread to cornflakes, soap, chocolate, etc., to any spare parts one might require for a car or a motorcycle – and all at cost price! This was a fascinating place. The whole property was adminis¬tered like a battleship by two naval officers, one a paymaster lieutenant-commander, and the other an engineer. All electrical and engineering staff were recruited from the naval guard detachment.
Certain members of the household stand out in my mind. One of my favourites was Milorad, a fat, jovial fellow, known as ‘the frog’. It was he who served us with our English-type breakfast each day, consisting of porridge, bacon and eggs, and fruit, with tea to drink. Over Milorad was our elegant Russian butler, Šurka, who boasted that he had been a general in the Imperial Army, though this was never proved. He was a fine civilized type and spoke several languages. The staff viewed this refined creature with a certain antagonism, but he was always very well liked by the family.
My life took a more serious turn about this time when my father secured the services of Professor Kostić, headmaster of the King Peter I primary school in Belgrade. He came every morning to the palace to instruct me, and it was part of the ritual that I had to pack a bag as if I were going to school, and walk up from the cottage where I lived to the Marble palace where I had a schoolroom of my own. Professor Kostić taught me mathematics, reading, writing, geography and Yugoslav history. He also played the violin while I sang, but I fear my voice was never tuneful. In fact it croaked like a frog. A cavalry officer who conducted my hated riding lessons also supervised my physical training.
Saturday and Sundays were holidays, except that we had to go to church. My father was often too busy to accompany us, as he had to go visiting around the country. But he would often take me for walks, between audiences. Occasionally, I would go to his study while he was interviewing visitors, and this once led me into an embarrassing situation. There was a secret door into his study which was always a source of interest to me. One pressed a button and a door of the bookcase opened into his library. I had watched him enter by this means once and thought I would copy him. I came in through the bookcase while he was engaged with an important visitor. I was told, very firmly, to get out.
I was always a very inquisitive child and the different gadgets he had in his office attracted my attention. There seemed to be buttons to press everywhere, and I remember pressing three of these while he was talking to someone and being most gratified when in walked the Minister of Court and two ADCs.