Укупно приказа странице

Translate

word clok

word clok

субота, 28. новембар 2015.

Краљевска династија – Интервју са Кристином Оксенберг Карађорђевић



Кристина Оксенберг Карађорђевић, Јелисаветина млађа ћерка, дуго је била у сенци своје старије сестре, глумице Катарине Оксенберг. У Србију је први пут дошла прошле године на пријем у Бели двор, када је први пут упознала неке од својих рођака. Обишла је Опленац и, како каже, заљубила се у Србију. Будући да је писац, Кристина је одлучила да истражи историју своје породице, која јој је до тада била готово потпуно непозната, из чега се изродила њена нова књига „Краљевска династија“ у издању „Лагуне“.
Симпатична принцеза, која данас има 52 године и веома буран живот иза себе, за наш додатак открива шта је сазнала о себи и својој породици припремајући књигу, прича о детињству у Њујорку и Лондону, разлици између Американаца и Срба, животу без корења, али и неким интимним стварима као што је одлука да никад не постане мајка.

Како сте се одлучили да напишете књигу о својој породици „Краљевска династија“?

- Налетела сам на заиста фасцинантну причу.

У Београд и Србију сте први пут дошли 2014. године. Какви су ваши утисци?

- Фантастични. Уопште није онако како сам очекивала. Заправо, нисам дошла на емоционално истраживање, већ на журку која се одржавала на Белом двору. Ја сам Американка, ми волимо журке! Међутим, тај долазак је комплетно променио мој живот. Била сам опчињена земљом о којој пре тога готово да нисам знала ништа. Фасцинирали су ме људи, осетила сам повезаност са њима. Коначно сам дошла на место где људи знају ко сам.

Зашто раније нисте дошли у Србију?

- Зато што сам живела потпуно другачијим животом. Била сам окупирана разним пословима. Међутим, жао ми је што то раније нисам урадила, јер сам овде налетела на људе који знају све о мојој породици. Знају шта је радио мој деда и прадеда, што је за мене било крајње неочекивано. То је необично искуство, да дођеш на место где си толико добродошла.

Какво интересовање ће ова књига побудити код људи на Западу, верујем да им је прича о српској краљевској породици врло далека?

- Да, то је велики проблем. Српска публика зна ову причу много боље од мене, тако да Србима не могу понудити неке нове и непознате чињенице. С друге стране, остатку света, који не зна готово ништа о Србији, ова прича уопште није интересантна. Тако сам се практично нашла у конфликту. Међутим, надам се да након пет година блоговања и грађења репутације писца, имам доста читалаца на Западу којима ће моја књига бити интересантна. Верујем да ће књига инспирисати западне читаоце да сазнају нешто о Србији и њеној историји.

Људи у Србији не знају много о вама. Имате врло занимљиву прошлост, радили сте разне послове од продавачице пљескавице до продавца уметнина, ваша биографија уопште не делује као животопис једне принцезе?

- Да, заиста сам радила најразличитије послове. Нисам ишла на факултет, али сам зато променила 14 школа...

Рођени сте у...

-           Рођена сам у хаосу (смех). Не, не, рођена сам у Њујорку, али сам одрасла у Лондону.

Да ли се више осећате као Њујорчанка или Лондонерка?

- Знате, то питање идентитета ме прати читавог живота. Можда вама то делује романтично, али ја то не гледам на тај начин. Вама, као Србину, који зна своје корене, који зна где су му живели баба и деда, који зна коју храну воли, моја прича може деловати банално, али ништа од тога не постоји у Америци. Американци нису народ који је израстао из земље, они су дошли бродом. Кад ми неко каже да се поноси тиме што је Американац, увек ме засмеје. За мене су Американци само Европљани који су научили да се смеју. Американци уопште нису сентиментални. На пример, ако узмете једног Србина који је дошао у Чикаго да вози камион или ради неки други посао, схватићете да је он и даље изузетно везан за своју родну земљу и да је веома воли. Код Американаца нећете пронаћи то осећање, јер су се они одавно одродили од својих корена. Амерички патриотизам је само концепт, ништа стварно. Нажалост, и ја сам прилично налик њима.

Ваша старија сестра Кристина је нама у Србији позната по улози у серији „Династија“. Какав однос имате са њом, да ли сте блиске?

- Волим своју сестру, јако смо блиске. Она је годину дана старија од мене. Изгледамо потпуно другачије. Ја више личим на Српкињу (смех). Повукла сам на мајку. Била сам јако поносна кад је Катарина глумила у „Династији“. Између осталог и због тога сам своју књигу назвала „Краљевска династија“, јер сам тако затворила круг. Она је прва од нас дошла у Србију, па макар и путем телевизије, онда моја мајка и на крају ја. Знате, наши животи су јако чудни. Одрасли смо једном ногом у Америци, а другом у том чудном концепту краљевског порекла. То није била митологија, ми смо заиста упознали многе племићке породице, што је нама било потпуно нормално. Као мале, маштале смо да ћемо једног дана живети у некој фантастичној палати попут принцеза из бајки. Међутим, у стварности Катарина је постала глумица, а ја писац. Још увек чекамо да нам живот постане бајка.

Да ли често виђате сестру?

- Не, нажалост. Породице су нам велике и веома разуђене, тако да немамо могућности да се виђамо толико често колико би желеле.

Такође имате и брата Николаса...

- Заправо, ја имам три сестре и два брата, али претпостављам да ви то не знате. Имам заиста велику фамилију.

Да ли сте блиски?

- Да, блиски смо, али на амерички начин.

Мислите на Фејсбук начин?

- Да, лепо сте то рекли, баш тако (смех).



Да ли сте у младости често разговарали са мајком о Србији и њеним искуствима након одласка одавде?

- Не, нисам причала са њом о Србији. Такође, мој деда (Кнез намесник Павле Карађорђевић, прим. аут.) уопште није причао о политици. Док нисам почела да радим истраживања за своју књигу нисам знала ништа о његовом животу. Моја бака (принцеза Олга од Грчке и Данске, прим. аут.) је често волела да прича о свом детињству с Романовима. Тек кад сам урадила истраживање за књигу, схватила сам колико је моја бака, иако наизглед крхка жена, била заправо снажна и храбра, поготово у тренуцима кад су се невоље надвијале над њом. Она је кувала, чистила по кући, научила свахили... Иако је имала краљевске крви, моја бака је била врло трезвена и реална жена. Што се тиче односа са мојом мајком, ја је волим и обожавам, веома сам срећна што је добила могућност да се врати кући, у земљу у којој је рођена. Њој је то заиста важно, а за мене само узбудљиво и интригантно.
Какав је ваш однос са оцем Хауардом?

- Он је мртав, значи да нам се однос охладио (смех).

Океј, мислио сам пре него што је преминуо?

- Био је диван, веома паметан тип. Страшан спортиста. Такође је био леп, на начин на који су лепе филмске звезде. Потекао је из јеврејске породице средње класе, мада никад није био превише поносан на своје порекло. Међутим, мислим да није био антијеврејски расположен, већ је само желео да се уклопи у заједницу што боље, попут многих Јевреја из адвертајзинг бизниса. Он је био класичан производ американизације људи. Знате, мало ме чак подсећа на Принца Александра.

По томе што није знао српски?

- (смех) Да, знам да вам је то проблем са њим, али морате га разумети. Он је био у педесетим годинама када је први пут дошао у Србију. Пре тога никад није ни чуо српски језик. С друге стране, на пример, енглески је овде на телевизији 24 сата, па ипак људи у Србији слабо говоре енглески. Разумете? Мислим да он сад говори српски јако добро. Није течан, али је сасвим океј...

Његов српски је катастрофалан.

- То ви кажете! Океј, да вам онда кажем нешто: нисам до сада упознала ниједног Србина који говори исправан енглески.

У реду, али ниједан Србин није крунисани принц Велике Британије, зар не?

- То је тачно, али он се стварно труди. Такође, српски је јако тежак језик, што сам сада спознала и на властитом примеру. Не можете очекивати од некога да у педесетој години одједном постане експерт за тако компликован језик, па чак ни од принца Александра. Он се труди и мислим да би требали да будете блажи према њему по том питању.

Покушаћемо. Него да се на крају вратимо на вас. Немате деце, зар не?


- Богу хвала!

Зашто?

- Мислим, Богу хвала зарад човечанства (смех). Учинила сам му услугу.

Тешко ми је да вам поверујем у то? Да ли је то био ваш избор?

- Да, наравно. Два пута сам била у браку, имала сам много прилика да постанем мајка, али то није за мене. У браку сам открила да не волим да бринем о некоме. Дете би представљало повратак у ситуације у којима сам већ била, тако да нисам желела да поново пролазим кроз то. Чим бих са мужем почела да причам о деци, била би у фазону: „Морам да идем, треба да пишем“. (смех)

Аутор: Дејан Каталина

Извор: Информер